Žarko Laušević uhapšen u SAD

Glumac Žarko Laušević uhapšen u sredu u SAD jer mu je istekla viza i uskoro bi mogao da bude izručen Srbiji, u kojoj ga čeka još osam godina robije! Slavni glumac Žarko Laušević uhapšen je u sredu u Čikagu i uskoro bi mogao da bude izručen Srbiji po poternici koju je za njim raspisao beogradski Treći opštinski sud! Ova poternica je raspisana posle Lauševićevog bekstva od dosluženja zatvorske kazne zbog dvostrukog ubistva 1993. u Podgorici. Laušević je presudom Vrhovnog suda Crne Gore 2001. osuđen na 13 godina zatvora zbog ubistva Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (21) i ranjavanja Andrije Kažića. 

 

KARIJERA

* Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu *

*Debitovao je u filmu "Progon" (1982), slavu je stekao ulogom u seriji "Sivi dom" (1984), a nakon toga igrao je u više od 20 filmova i TV serija ("Šmeker", "Braća po materi", "Boj na Kosovu", "Original falsifikata"...)

* "Bolje od bekstva" pokazao se kao njegov "proročki" film - igrao je uspešnog glumca koji završava u zatvoru. U tom ostvarenju pojavio se i njegov sin Dušan Laušević

* Posle izlaska iz zatvora dobio je glavnu ulogu u filmu "Nož"

* Pre osam godina igrao je u njujorškom pozorištu u predstavi na maternjem jeziku "Emigranti", koja govori o ljudima koji su izbegli u vreme Miloševićevog režima

On je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, da bi bio pušten na slobodu 1998. godine odlukom sudije Svetlane Vujanović, supruge bivšeg predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića. Godinu dana kasnije otišao je u SAD. Vrhovni sud Crne Gore je 22. marta 2001. preinačio presudu i ponovo ga osudio na 13 godina. Ubrzo je usledila i poternica zbog dosluženja zatvorske kazne. Uhapšen ispred konzulata?! Ministarka pravde Snežana Malović potvrdila je za Press da je slavni srpski glumac uhapšen u SAD. - Kancelarija Interpola za Srbiju dobila je od američkog Biroa za emigraciju i carinu informaciju da je Laušević uhapšen 2. jula zbog boravka u toj zemlji bez emigracione vize. U ovom trenutku emigracione vlasti SAD razmatraju mogućnost njegove deportacije u Srbiju - rekla je ministarka. Kako saznajemo u vrhu MUP-a, Žarko je uhapšen u Čikagu. Jedna verzija kaže da je čikaška policija privela Lauševića posle slučajne provere dokumenata, dok je, prema drugoj verziji, on uhapšen neposredno posle podnošenja zahteva za srpski pasoš u našem konzulatu. Portparol Trećeg opštinskog suda Dragan Milošević kaže da bi Laušević dosluženje zatvora ležao u KZP Požarevac. - S obzirom na to da je Laušević u vreme presuđenja bio prijavljen u Srbiji, ovaj sud je 2002. godine dao naredbu za raspisivanje poternice koju je MUP odmah izdao. I, ukoliko bude deportovan u Srbiju, kaznu će izdržavati u požarevačkom zatvoru. Pošto ima srpsko državljanstvo, on neće odavde biti izručen Crnoj Gori jer Srbija, sem kada je Hag u pitanju, ne izručuje svoje građane drugim državama - kaže Milošević.

SLUČAJ LAUŠEVIĆ

* Laušević je 31. jula 1993. u podgoričkom kafiću "Epl" ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića

* Osuđen je na 13 godina, kazna je nakon žalbi potvrđena 1994. godine

* Savezni sud je februara 1998. preinačio kaznu na četiri godine zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane

* Nakon što je u Spužu i Požarevcu odležao četiri godine i sedam meseci, februara 1998. pušten je na slobodu

* Žarko je 30. oktobra 1999. emigrirao preko Budimpešte u Ameriku

* Septembra 2001. Vrhovni sud Crne Gore preinačio je presudu na 13 godina zatvora

* 2. jula 2009. uhapšen je u Americi

 

Laušević se u Americi najmanje bavio glumom i jedva je sastavljao kraj s krajem. Poslednjih godina živeo je u dubokoj ilegali, a radio je uglavnom kao fizički radnik na građevini. U nekoliko javnih istupa govorio je da je svestan "zla koje je počinio" (pogledajte antrfile), a mediji su pisali i da Laušević strahuje od krvne osvete rođaka mladića koje je ubio. Dva braka, troje dece Žarko Laušević ženio se dva puta. Od prve supruge Maje, s kojom ima sina i ćerku, razveo se po izlasku iz zatvora. Ubrzo potom oženio se scenskom šminkerkom, s kojom je dobio ćerku. Privatni život krio je od javnosti - sa porodicom živeo je povučeno u Njujorku, istom gradu u kome živi i njegova bivša supruga sa dvoje dece. U Americi se nije previše družio sa srpskim iseljenicima i bivšim kolegama, niti je posećivao tamošnje kafane. Navodno, Laušević je bio u stalnom strahu da će porodice ubijenih nauditi njemu i njegovoj porodici. Saopštenje Ministarstva pravde RS Ministarstvo pravde Republike Srbije obavešteno je 3. jula 2009. godine od nadležnih organa SAD da je Žarko Laušević uhapšen 2. jula 2009. godine. Lauševića je priveo Biro za emigraciju i carine zbog boravka u SAD bez emigrantske vize. Kako je navedeno u dopisu upućenom Ministarstvu pravde Srbije, emigracione vlasti SAD razmatraju mogućnost deportacije Lauševića iz SAD. Ministarstvo pravde saopštava da ukoliko Laušević bude deportovan u Republiku Srbiju, biće lišen slobode na osnovu navedene naredbe Trećeg opštinskog suda i upućen na izdržavanje kazne. Verovao je da će ga iz Crne Gore stići krvna osveta. Pisalo se da se glumac u Americi bavio molerajem i da je vozio kamione. Ovdašnja publika ga je poslednji put videla 2002, kad je u Indijanapolisu navijao za našu reprezentaciju na svetskom prvenstvu u košarci.

Prijatelji u šoku

Mima Karadžić: - Nisam znao da je Žarko uhapšen... Iznenađen sam tom vešću. Ne mogu ništa da kažem o tome. Razumite me, zaista ne mogu da pričam o njemu - vidno potresen izjavio je Mima za Press.

Vuk Drašković: - Moraću da proverim informaciju da je Laušević uhapšen. Ne želim da pričam o tome - s nevericom je Drašković prihvatio vest o Lauševićevom hapšenju.

Miroslav Mika Aleksić: - Kad se to dogodilo?! Bolje da mi niste javili! Njegov život je splet nesrećnih okolnosti i usuda. U ovom trenutku imam snage samo da kažem da je to strašno! - jedva je izgovorio Aleksić.

Siniša Kovačević: - Šokiran sam! U ovom trenutku sam emotivno toliko blokiran da ne mogu da kažem ništa o tome. Izvinite, molim vas - potresen je Kovačević. Laušević: Svestan sam zla koje sam naneo!

Pre nego što je emigrirao, Laušević je u intervjuu za "NIN" izjavio da je svestan zločina koji je počinio. - Nisam izgovorio završnu reč na poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece... Laušević kaže da je svom sinu pokušavao da objasni šta se dogodilo te noći. - Ja nisam samo otac koji treba da mu olakša muku sazrevanja, već i muku koju sam mu ja natovario. I da ga molim da mi oprosti. Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ni ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može. Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu - rekao je Laušević, i dodao: - Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula '93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.

Jelena Karleusa i Dusko Tosic proslavili godisnjicu braka

Folk zvezda Jelena Karleuša-Tošić i fudbalski reprezentativac Duško Tošić otkrivaju detalje proslave prve godišnjice braka, kako neguju svoj odnos i koliko ih je promenila ćerkica Atina kojoj će tačno na rođendan podariti sestru ili brata Prvu godinu dana harmoničnog braka, tridesetogodišnja pevačica Jelena Karleuša i sedam godina mlađi fudbaler Verdera Duško Tošić proslaviće na Vidovdan kada su prošle godine svoje sudbonosno da izgovorili u luksuznom hotelu Prestiž. Svoju atraktivnu suprugu srpski reprezentativac još pre mesec dana iznenadio je poklonom za godišnjicu - novim automobilom marke BMW Z4 roudster, dok će ona njega počastiti savršenom organizacijom njihove male svečanosti. Supružnici su, inače, prethodnih godinu dana imali mnogo razloga za slavlje: 7. septembra 2008. rođena je njihova mezimica Atina, a samo tri meseca kasnije saznali su da će po drugi put postati roditelji. Uz modni fotosešn za magazin Story, poznati bračni par, priča o… Story: Hoćete li uspeti, uprkos brojnim obavezama, da budete zajedno na prvu godišnjicu vašeg braka 28. juna? Jelena i Duško: Naravno! Jelena: Prvu godišnjicu braka proslavićemo na jednom lepom, egzotičnom mestu. Moja želja je da taj dan provedemo na plaži, a da nam večera bude pod vedrim nebom uz morske plodove i šampanjac. Duško: Jelena, ti ne smeš da piješ. Jelena: Samo gutljaj ili dva, uz zdravicu. Duško: Moja supruga je majstor za organizaciju glamuroznih proslava, jer je perfekcionista. Uživa u tome i ja je ne sputavam. Kod nje sve mora da bude raskošno, ali sa mnogo stila i ukusa. Ne sumnjam da je i za taj dan osmislila nešto lepo i romantično. Story: Jelena, nedavno ste od Duška dobili novi automobil za godišnjicu braka. Koliko ste bili iznenađeni tim njegovim gestom? Jelena: Ostala sam bez teksta. Duško se uvek trudi da njegovi pokloni budu originalni i da svaki nadmaši prethodni. Najlepše u svemu tome je način na koji mi daje te poklone, jer meni materijalne stvari ne znače ništa. Kada osoba sebi može da priušti ispunjenje svakog hira, a ja sam ih imala milion, počne da menja poglede na svet i traži neka nova uzbuđenja. Meni nije bitan poklon već osoba koja mi ga daruje i način na koji se neko potrudi da me usreći. Duško zna da me razneži na najlepši način, jer uvek smisli nešto novo. Ruža na jastuku, spremljen doručak, romantični vikendi.... Voli da mi izmasira stopala ili mi uskoči u kadu sa činijom punom jagoda. Kod mog muža jedna od najlepših osobina jeste to što ne dozvoljava da nam brak uđe u kolotečinu. Pravi je mali đavo, pun je trikova i iznenađenja. Story: Pripremate li i vi njemu neki slični poklon? Jelena: Ne mogu da se takmičim sa njim, to je finansijski nemoguće. Smišljam zato nešto originalno i simbolično, što će mu značiti i što će dugo pamtiti. Story: Duško, zbog čega ste odlučili da svojoj supruzi poklonite baš novi BMW Z4 roudster? Duško: Jelena nikad ništa ne traži. To me nekad izluđuje kod nje jer me stavlja na muke kad želim nešto posebno da joj kupim. Međutim, vremenom sam naučio da po sjaju njenih očiju primetim kada joj se nešto dopada. Kada smo išli u BMW da ja sebi naručim novi džip, direktor te kompanije nam je pompezno pokazao i novi Z4 roudster, čija proizvodnja počinje tek krajem ove godine. Moja supruga je u tom trenutku zaćutala iako je do tada nalazila mane svakom autu. Obožavam je kad počne da se folira i da glumi ravnodušnost. Tako je i tada direktoru BMW-a rekla: Koja budala bi vozila ovaj auto? Tada sam odlučio da joj kupim baš ta kola. Naravno, pošto je u tom momentu to bio jedan jedini primerak na svetu, simbolično sam hteo da joj stavim do znanja da je ona jedina i neponovljiva. Story: Praktikujete li često da je iznenađujete? Duško: Uživam u tome. Ona zna da se obraduje kao dete. Story: Jelena, uskoro će izaći vaš novi CD sa kompilacijom najvećih hitova, da li vam je teško da uskladite majčinstvo, trudnoću i poslovne obaveze? Jelena: Srećna, zaljubljena i voljena žena može sve. Ne razumem dame koje zapostave karijeru zbog trudnoće, udaje ili majčinstva. Sve je stvar pametne organizacije i čelične volje, a ja sam tvrdoglava, samodisciplinovana i puna pozitivne energije. Nije u skladu sa mojom prirodom da mirujem i opuštam se jer to rade slabići. Žene moraju da nađu izvor snage i volje, da pobede same sebe. Nedavno sam gledala jednu TV emisiju u kojoj su me kritikovali što i dalje radim u poodmakloj trudnoći. Moram da napomenem da sam odavno prestala sa koncertnim aktivnostima, ali ništa me ne sprečava da se pojavljujem u javnosti i budem aktivna! Trudnica i te kako može da izgleda lepo, negovano, da se ne ugoji prekomerno. Nisam ja kriva što u sedmom mesecu izgledam bolje od većine žena iz javnog posla. Zar nije bolje ovako nego da sedim kod kuće u trenerci, masne kose, bez šminke, jedem sladoled i čips i budem debela i nesrećna. Story: Kada publika može da očekuje vaše nove pesme? Jelena: Ovo je moje leto. Izlazi mi album sa najvećim hitovima Diamond Colection, a na tom CD-u naći će se i jedna nova pesma. Nove fotografije već su urađene, u pripremi je novi fan sajt, ali i spot za novu numeru. Proslavljamo godišnjicu braka, uskoro je i Atinin prvi rođendan kada će se roditi i naša druga beba, a na proleće planiram da obradujem publiku novim pesmama. Život mi je zaista lep jer sam se za to izborila. Zašto bih sada posustajala? Osećam da imam volje i energije da obasjam ceo svet. Kada više ne budem osećala tu snagu i taj entuzijazam, to će biti moj kraj. Zato svaki dan živim punim plućima i od života uzimam sve. Zbog toga rađam decu, volim bezrezervno, stvaram muziku koja će ostati iza mene i trudim se da ostavim trag. Vredimo onoliko koliko nas pamte, koliko utičemo na druge. Bila bih veoma nesrećna da provedem život u nekom sivilu. Story: Koliko vam je rođenje ćerkice Atine promenilo život? Duško: Ni sam ne verujem koliko me je Atina promenila. Ona je moj život, moj mali anđeo. I moram da se pohvalim da je prvo naučila da kaže tata (smeh). Svaki slobodan momenat provodim sa njom i nije mi teško ni da je presvučem ili da je nahranim. U stanju sam da je nosim satima, mazim, učim novim rečima... Uskoro ćemo dobiti i drugu bebu i mogu za sebe da kažem da sam srećan čovek. Imam uspešnu i prelepu ženu koja me voli i koju volim, koja mi rađa decu, ostvaren sam i na polju karijere i šta još mogu od života da tražim? Tek sad imam sve razloge da budem još bolji na terenu i svojoj porodici pružim život iz bajke. Story: Kakva je Atina devojčica i primećuju li se već neke njene crte karaktera? Duško: Atina je moja slika i prilika. Fizički neverovatno liči na mene što Jelenu izluđuje, a i po karakteru je na tatu. Moja supruga se ljuti što joj sve dopuštam i što sam je razmazio, ali to je moja želja. Atina je tatina princeza. Story: Je l’ više vezana za mamu ili tatu? Jelena: Teška srca moram da kažem da u svog tatu gleda kao u Boga. Samo ide po kući u dupku i viče tata, a tek nedavno je konačno izgovorila mama. Mislim da je to nepravda jer joj ja kupujem haljinice, ugađam joj, hranim je, kupam je... I pored toga, postajem nebitna kada u prostoriju uđe Duško. Story: Da li joj Duško nedostaje pošto je zbog poslovnih obaveza često vam kuće? Jelena: I Duško i ja se trudimo da naše karijere ne utiču na njeno spokojno odrastanje i da se česta odsustva po nekoliko dana i ne primeti. Story: Razmišljali ste o tome da ćerkici date ime Divna po vašoj mami, zbog čega ste odustali od te ideje? Jelena: Ko zna, možda rodim još jednu devojčicu koja će se zvati Divna. Story: Je l’ vas iznenadila vest o drugoj trudnoći ili ste planirali da odmah nakon Atine dobijete drugo dete? Jelena: Ta vest nas je veoma iznenadila. Sećam da sam stajala u kupatilu i zurila u test pet minuta, a onda sam otvorila vrata i doviknula Dušku: Tata, imam jedno iznenađenje za tebe! Duško: Nismo planirali, ali svakako smo se veoma obradovali. Naravno, odmah sam pozvao sve drugare da se pohvalim kakav sam šmeker. Skinuću Jeleni zvezde sa neba, samo da nam rađa decu. Što više, to bolje. Sve dok se ona ovako dobro oseća i izgleda, ne postoji prepreka da imamo i troje, četvoro dece. Story: Radujete li se podjednako drugoj bebi ili je radost bila veća kada ste saznali da ćete prvi put postati roditelji? Jelena: Kada sam prvi put saznala da sam ostala u drugom stanju, oboje smo plakali od sreće, a ovog puta smo skakali od radosti. Jedva čekamo da na svet dođe Atinina seka ili bata. Story: Da li vam je druga trudnoća manje naporna od druge? Jelena: I jedna i druga su podjednako naporne. Pogotovo što sam napravila pauzu od samo tri meseca između prve i druge trudnoće. Ali, sve je to nebitno u odnosu na sreću koju osetim kada uzmem svoje dete u naručje. Story: Jeste li razmažena trudnica? Jelena: Mene više niko i ne posmatra kao trudnicu. Toliko su se navikli na moje stanje da im je to postalo normalno. Nisam razmažena i ništa mi nije teško. Nemam ni posebne prohteve kada je reč o hrani. Dve godine sam trudna gotovo bez prestanka, ali to tako herojski podnosim da su se svi oko mene već odavno opustili. Ljudi ne povezuju moj izgled i visoke potpetice sa klasičnim predstavama o tome kako trudna žena treba da izgleda, da se oblači, ponaša, jede, spava, plače... Možda bi bilo dobro da počnem da izvoljevam! Duško: Ona je moja patkica i počela je da se gega, ali od štikli ne odustaje. Moja žena je čudo. Pogledajte je, zar tako izgleda žena koja treba da se porodi za dva meseca? Story: Hoćete li ponovo zakazati porođaj, i znate li već datum kada ćete se poroditi? Jelena: Najverovatnije ćemo napraviti Atini rođendansku žurku, a kada je uspavam, odoh u bolnicu da joj rodim batu ili seku. Kada se ujutru probudi, čekaće je iznenađenje. Porodiću se u istoj bolnici, a carski rez će uraditi direktor Narodnog fronta, doktor Dušan Stanojević. Story: Kakva iskustva nosite sa prethodnog porođaja? Jelena: Sve je bilo strašno za mene. Kolena su mi klecala od straha kad sam ulazila u operacionu salu. Tu padaju sve maske i nisam mogla da glumim neustrašivu osobu. Verovatno ću biti kukavica i sad kada opet budem pošla u bolnicu, ali glumiću da mi nije ništa zbog Duška koji se prošli put paralisao od straha. Story: Jelena, zbog čega ste odlučili da se u trećem mesecu trudnoće pojavite u rijaliti šouu Veliki brat? Jelena: Povod nije bio honorar kako se pisalo. U kuću Velikog brata ušla sam isključivo da bih učinila uslugu mojim prijateljima, vlasnicima televizije Pink Milici i Željku Mitroviću i direktoru Emotiona Goranu Stamenkoviću koji su me zamolili da uđem na jedan dan. Želim da se pohvalim da sam po izlasku iz kuće od Gorana dobila božanstvenu nežno roze Chanel tašnicu! Znao je šta volim i baš me je obradovao jer sam takvu želela u svojoj kolekciji. Story: Duško, kako ste vi reagovali kada vam je supruga saopštila da će se pojaviti u pomenutom šou programu? Duško: Ja sam se tome najviše obradovao i nagovorio je da to uradi. Mislim da sam bio u pravu, jer su ljudi videli Jelenino pravo lice, prelepo bez šminke i njenu veselu i duhovitu stranu koju mnogi ne znaju. Tim pojavljivanjem srušila je mnoge predrasude o sebi koje mene, kao njenog supruga i čoveka koji je najbolje poznaje, vrlo nerviraju. Želim da svi znaju da je ona divna, nežna i vesela osoba, drugačija od one slike o njoj u medijima. Story: Nedavno ste kupili penthaus, kada planirate preseljenje? Duško: Zgrada u kojoj sam kupio stan za našu porodicu polako se završava i nadam se da će sve biti spremno za useljenje pre dolaska na svet naše druge bebe. Ne opterećujemo se previše datumom jer Jelena i ja preko cele godine živimo u inostranstvu, tako da će taj stan biti naše gnezdo kada smo nakratko u Beogradu. Story: Pričalo se da ste čitavu priču oko kupovine luksuznog penthausa izmislili i da se u novinama pojavila slika kuće koja nije vaša. Duško: Ne bih komentarisao takve izmišljotine jer me pisanje žute štampe ne interesuje. Vidim da Jelenu ne ostavljaju na miru, pa ih ona tuži, ali i dobija na sudu. Time je sve rečeno. Od kad sam upoznao svoju suprugu, naučio sam kako da se nosim sa pritiskom medija i da ne reagujem na razne neistine koje se pišu. Ona je najveća zvezda u našoj zemlji i takve stvari su neminovne. Story: Duško, da li je tačno da ćete uskoro napustiti Verder? Duško: Ne znam zašto se digla tolika prašina u medijima oko mog prelaska u drugi klub. Vidim da se svašta nagađa i spekuliše, ali ništa od toga nije istina. Normalno je to što dobijam mnogo ponuda, ali za sada je sve u domenu poslovne tajne. Story: Gde planirate da nastavite karijeru? Duško: Ako budem promenio klub, biće to sigurno korak unapred kada je o mojoj karijeri reč. Naravno, vodim i računa o tome da država koju budem izabrao odgovara mojoj porodici. Story: Da li se prilikom poslovnih odluka konsultujete sa suprugom? Duško: Jelena mi se nikad ne meša u poslovne odluke, kao ni ja njoj. Mnogo mi je značilo to što je, kad smo počeli da se zabavljamo, spakovala kofere i prešla da živi sa mnom u Francuskoj. U Nemačkoj sada imamo divan dom i lepo nam je, a ona je glavna atrakcija u tamošnjim medijima. Koliko vidim mojim damama odgovara Bremen, ali ne bi bilo loše ako odemo u neke toplije krajeve. Story: Postoji li ista strast između vas kao pre godinu dana kada ste stali na ludi kamen? Duško: Zaljubljen sam u svoju ženu jer ona zna kako da me zavodi i osvaja svaki dan. Naša ljubav je mnogo jača i strastvenija nego pre godinu dana. Story: Jelena, s obzirom na to da je Duško mlađi od vas sedam godina, da li se nekada osećate mnogo zrelije od njega? Jelena: Ja sam započela taj trend, a vidim da su se sada žene, pogotovo iz javnog života bacile na mlađe muškarce. To što je Duško mlađi nekoliko godina od mene ne znači ništa, jer je on je glava naše porodice, a ja sam vrat. Story: Jeste li ljubomorni jedno na drugo? Jelena: Ja sam nekad strašno ljubomorna bez ikakvog razloga, pa ga ponekad proveravam, špijuniram, uhodim, ali Duško uvek prolazi na svim testovima. Ljubomora je dokaz moje prevelike ljubavi prema njemu. On je moj i božji. Duško: Lako sam rešio svoju ljubomoru, Jeleni sam zabranio sve izlaske bez mene. Nije lako imati najpoželjniju ženu u Srbiji. Na kraju krajeva i trudnoća je takođe super recept za kroćenje ovakvih lavica kao što je Jelena (smeh). Story: Verujete li u ljubav za ceo život? Jelena i Duško: Da!

 

 

 

UMRO MAJKL DZEKSON

List "Los Anđeles tajms" (LAT) je javio, citirajući izvore u upravi grada i policije, da je pop zvezda Majkl Džekson preminuo u 50. godini života List je na svojoj internet stranici naveo da su lekari u četvrtak posle podne po lokalnom vremenu proglasili Džeksona mrtvim pošto je u bolnicu dovežen u dubokoj komi. Ranije u toku dana bolnička služba je Džeksona našla u njegovom domu u besvesnom stanju, prethodno je javio LAT. Neki američki mediji naveli su da je pevač doživeo srčani udar. Los Anđeles tajms je preneo da su bolničari izveli reanimaciju na licu mesta pošto Džekson nije disao, pre nego što su ga prebacili u bolnicu u Los Anđelesu, javio je Rojters. Portparol slavnog pevača nije dostupan za komentar. Džeskon (50) je trebalo da 13. jula u Londonu počne seriju povratničkih koncerata, koji bi trajali do marta 2010. Proteklih godina bilo je određenih strahovanja u vezi Džeksonovog zdravlja, ali promoteri koncerata u Londonu saopštili su u martu da je pevač "prošao" detaljan fizički pregled koji je trajao četiri i po sata. Majkl Džekson je rođen 1958. godine, a karijeru je počeo kao dete zajedno sa svojom braćom u grupi Džekson 5, pre više od četiri decenije, da bi kasnije stvorio neke od najvećih hitova svetske pop muzike kao što su Bili Džin, Triler i druge. Majkl je od 2005. živeo povučeno od javnosti, nakon što je oslobođen optužbi za seksualno zlostavljanje dece.

Porodila se Andrea Harapin iz Operacije trijumf

Andrea Harapin, bivša studentkinja OT koja je na akademiji Operacije trijumf i saznala da je trudna, porodila se i dobila je sina Marina.

HRVATSKI MEDIJI MINIRAJU BRENU

Uoči koncerta u Zagrebu plasirane Brenine fotografije u maskirnoj uniformi, nastale na snimanju spota „Ljubav je" 1996. godine

Pred najavljeni koncert Lepe Brene 13. juna u zagrebačkoj „Areni" pojedini hrvatski mediji ponovo pokušavaju da diskredituju srpsku folk divu

 

U tekstu uz fotografiju kaže se da čitaocima nije bilo jasno kako je moguće da pevačica koja je paradirala u uniformi vojske koja je napravila toliko zla Hrvatskoj i BiH, može da održi koncert u novootvorenoj zagrebačkoj „Areni" - kaže za Press jedan hrvatski kolega koji je, razumljivo, želeo da ostane anoniman, i dodaje da je i pored toga interesovanje za predstojeći Brenin koncert nezapamćeno.

 

Sporne fotografije zapravo nemaju nikakve veze s Breninim „vojnim angažmanom", već su nastale tokom snimanja spota za pesmu „Ljubav je" iz 1996. godine

 

Breni, naravno, nije drago što se takve dezinformacije plasiraju upravo sada, pred veliku povratničku turneju, ali ona veruje da to neće uticati na njenu vernu publiku koja je godinama čekala da je ponovo vidi - kaže izvor blizak našoj pevačici, i dodaje da se Lepa Brena upravo odmara u Hrvatskoj u Novom Vinodolskom, u kući nekadašnjeg tenisera Bruna Orešara, dugogodišnjeg prijatelja porodice Živojinović.

Olja Beckovic-Exkluzivni intervju

Ona nije žena koja ume da planira. Nema viziju svog života i karijere i ništa od onoga što joj se do sad desilo nije unapred smislila. Čak i da jeste, sigurna je da bi ispalo drugačije. I da je, recimo, baš htela da u poslednjem "Utisku nedelje", njenoj autorskoj emisiji koja traje već trinaest godina, gosti budu onako fini i uljudni, ne veruje da bi joj uspelo. Ali, eto, i to je ponekad moguće u našim medijskim političkim pričaonicama.

- To se u poslednje vreme često dešava - ističe Olja Bećković. - Ne bih rekla da su se naši političari promenili. Iz nekih razloga im u strankama savetuju da u "Utisku nedelje" promene način razgovora. Veoma mi imponuje što su ljudi poznati po incidentima i po tome da govore prejake i nepromišljene reči, u "Utisku nedelje" kao male mace.

Bez dlake na jeziku, sa oreolom opasnice i osobe koja otvoreno pokazuje naklonost ili antipatiju prema gostu u studiju, Olju Bećković kolege najčešće vide kao "jednu od najintrigantnijih pojava u srpskom novinarstvu". Takav epitet je zaslužila, smatra ona, ponajviše zbog toga što se nikako ne uklapa u tamo negde stvorenu sliku voditelja: šta sme da pita i koliko daleko sme da ode u otkrivanju istine, kako da se ponaša…Ipak, najveća intriga vezana za O. B. jeste ko joj svih proteklih godina drži leđa! E, to još niko nije uspeo da otkrije.

- Moja osnovna profesija je gluma - kaže. - Time sam pokušavala da se bavim do dvadeset pete godine. Moj glavni problem vezan za tu profesiju je bio što mi se najviše sviđalo da igram sebe. I tamo gde je bilo prilike da igram sebe bila sam odlična, a u svemu drugom očajna. Novinarstvo mi je leglo zato što je meni tu dozvoljeno da budem ja. Dozvoljeno je da se kaže: "Ovo je autorska emisija Olje Bećković" ili "Olja Bećković ima pravo da u svojoj autorskoj emisiji ima stav."

Paket pod imenom O. B.

Novinarstvo joj je, dakle, dalo pravo da bude ono što jeste. Nije imala razloga da se menja, niti je ikom padalo na pamet da to od nje traži.

- Televizijske stanice koje su me zvale da radim kod njih, htele su da kupe ono što sam ja. Nisu tražile bolju dikciju, da govorim drugačije ili da me ofarbaju. Ne! Hteli su ceo paket pod imenom Olja Bećković! Sve sa mojim (ne)vaspitanjem i drskošću.

Doduše, Olja više nije onako otvoreno neprijatna prema gostima kao što je znala ponekad da bude. Što je čovek stariji, to je tolerantniji. Sirovost, nesuptilnost i bezobrazluk su ipak svojstveniji mladosti. Deo te mladosti je, to vidi kad gleda stare snimke, i odsustvo stila u odevanju. Dozvolila je da je oblače razni butici i to u krpice koje privatno ni u snu ne bi nosila. Ali, događalo se nešto neverovatno: ono što bi ona nosila u nedelju uveče, prodavalo se već u ponedeljak u devet ujutru! I tu je nastalo zatrčavanje. Vlasnici butika su počeli da igraju igre i da uvaljuju stvari koje nikad ne bi redovnim putem prodali. Seća se i kako je 1994. godine Studio B napravio kompenzaciju s jednom modnom kućom, pa su sve novinarke išle tamo da za određenu sumu napune svoje ormane, a zauzvrat su bile dužne da se pojavljuju u tome pred kamerama. Sve u istom! Ona u oker plisiranoj suknji a njena koleginica u istoj takvoj, ali bordo. Užas! Jedno kratko vreme Olju je oblačila Dragana Ognjenović, a onda je prešla na privatnu garderobu. Njen stil je jednostavnost, a ne da bude okićena kao božićna jelka. Tako je ušla u crno.

Svojstveno O. B. je i da se gostima u studiju obraća sa "ti", ali samo onima, veli, s kojima je generacijski bliskija i s kojima je i inače na "ti".

- Posle 5. oktobra je zaista nastao problem međusobnog oslovljavanja takozvanih političkih novinara i dotadašnje opozicije. S tim ljudima koji su došli na vlast, znala sam se duže od decenije i teško mi je da s njima odjednom budem strogo zvanična. Napominjem, pri tom, da niko od njih ne dolazi u moju kuću, niti spada u moje prijatelje. Političari nisu deo moje ekipe, mog sveta.

A šta je bilo sa Oljinim prelaskom sa Televizije B92 na RTS? Jer kad god je ulove negde u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem, generalnim direktorom nacionalne televizije, u novinama osvanu takvi naslovi. Poslednji, najsenzacionalniji put, zimus, na naslovnoj strani jednog tabloida. Sutradan je izašao Oljin i demanti "Mreže".

- Uprkos tome, posle deset dana me zove novinar Tanjuga i pita da li prelazim na RTS. Izgleda da je ona frazetina da demanti ništa ne vrede, živa istina. Dakle, ja ne prelazim na RTS! Mada bih, kad bih pravila sebi kampanju, svaka dva meseca u javnost proturala priču kako mi se nudi nekakav transfer, što bi bila nedvosmislena poruka mojim sadašnjim domaćinima, TV B92: "Ej, nosite je na rukama, može da vam ode svakog časa."

Zanimljiv dečko

Sa Oljom smo tog dana sačekali njenog sina ispred škole. Luka ima jedanaest godina i ide u četvrti razred. Onako u hodu, dečak je majci odmah podneo izveštaj: kako ga je učiteljica pohvalila za dobro urađene zadatke iz matematike i da su imali pismeni zadatak iz srpskog jezika. Saznajemo i da trenira košarku u "Crvenoj zvezdi".

- Još je mali i ni u čemu ga ne forsiram - kaže Olja. - Koristim recept mojih roditelja. Sestra i ja smo se upisivale u sve moguće sekcije. Oni nikad nisu otišli u školu. Mislim da tata nije znao ni gde je bila. Ja, međutim, idem na roditeljske sastanke zato što se to od mene očekuje. Da se ne bi pomislilo kako me ne zanima ili ne znam šta. Mnogo mi se dopada kad vidim da Luka čita knjigu uveče pred spavanje. Vidim i da je i to što piše u školi O. K. Deluje mi kao zanimljiv dečko.

Priča i kako je Luka dobio ime mnogo pre nego što se rodio. Oljina devojačka slava je Sveti Luka, a i slava njenog pokojnog muža je Sveti Luka. Nekako je bilo najprirodnije, o tome su se dogovorili još dok su se zabavljali, da se jednog dana baš tako zove njihov sin ako ga dobiju. U međuvremenu je ime Luka postalo toliko popularno da je Olji pokvarilo osećaj ekskluziviteta.

Pitam je i za nedavno gostovanje Arsena Dedića u beogradskom Domu sindikata. Da li je ljubavna poema "Vera Pavladoljska", koju je njen otac, naš veliki pesnik Matija Bećković, svojevremeno posvetio njenoj majci, a Arsen je tako fantastično pevao, razlog njenog odlaska na koncert?

- Arsen je deo mog najlepšeg detinjstva! - uzvikuje.

Ona i njena sestra bliznakinja Ljudmila su imale šest, sedam godina kad su se preselili u novogradnju na Konjarniku. Jednog dana se javio Arsen Dedić i rekao da će im doći u posetu. Olja i Ljudmila su izbezumljene od uzbuđenja obilazile ceo kraj i deci saopštavale kako im dolaze Arsen i Gabi. Tako je ispred ulaza u zgradu popularnog pevača sačekala gomila klinaca.

- I prvi koncert na kome smo zajedno bili mama, tata, Ljudmila i ja, bio je koncert Arsena Dedića, u istom tom Domu sindikata. Sedeli smo u prvom redu. Još mogu da osetim onaj miris dvorane i da se setim tog glasa.

Ovog puta, međutim, Arsen nije otpevao "Veru Pavladoljsku".

- A ja sam samo to čekala i mislila: "Sad će, sad će…" - priznaje Olja. - Bilo mi je čudno što je nije otpevao. Možda je i bolje što nije. Mislim da bismo se, sad kad mame nema, ćale, Ljudmila i ja teško od toga oporavili.

Koliko je Matijina čuvena poema bila popularna, njegove ćerke su saznale igrajući se u dvorištu. Često su im prilazili neke devojke i mladići s molbom: "Možete li da nam donesete knjigu "Vera Pavladoljska"?

- S druge strane, ta poema je u našoj kući bila predmet humora - otkriva Olja. - Mama je uvek tvrdila da to uopšte nije ona, da je pre reč o pesničkom bezobrazluku, da je on njoj samo marno ime, a ko zna ko je ta kojoj je on to napisao. Nažalost, da je to zaista ona, prvi put sam shvatila kad je mama umrla. Shvatila sam ko su to dvoje ljudi i kakva je to bila ljubav. Njih dvoje su stvarno morali da se nađu i da provedu četrdeset godina zajedno. To nije kič priča. To je beskrajno obožavanje dvoje ljudi što spolja uopšte ne mora da izgleda tako.

Nepodnošljiva devojčica

Tvrdi da je bila devojčica s najgorim mogućim osobinama.

- Zaista sam bila nepodnošljiva. Ja sam, ne biste verovali, već u sedmom osnovne čupala obrve, šminkala se, raskopčavala košulje, nosila štikletine. Ustajala bih u sedam ujutru i "figarom" uvijala kosu. Često sam imala ranu na čelu od vrelog kolmajza koji bih u žurbi zalepila na kožu. Kad krenem iz kuće, sećam se, mama mi kaže: "Molim te, probaj da ne afektiraš mnogo." To me je užasno pogađalo.

Stalno je želela da bude u centru pažnje i to je radila na najpogrešniji način. Pritom je njena pet minuta starija sestra uvek bila normalna. Uvek u farmerkama i košulji. Olji nikako nije bilo jasno zašto se Ljudmila svima više dopada, i dečacima i devojčicama.

- Koliko god da sam se trudila, sve je išlo naopačke. Tih pet minuta je odlučilo da Ljudmila bude starija sestra što ona, priznajem, i jeste. Uvek je bila ozbiljnija i pribranija. Otkad je mama umrla, gledam je, ponaša se kao da je starija od svih nas. I od tate i od mene. Dok smo bile mlađe, mene su smatrali tatinom, a nju maminom ćerkom. Sad mi se često učini da sam ja u međuvremenu postala više mama, a Ljudmila tata.

Sa nepunih sedamnaest godina, posle trećeg razreda gimnazije, Olja je odlučila da upiše glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Matija je bio očajan jer je smatrao da gluma ne može da usreći njegovu ćerku. Seća se da joj je tada rekao: "Čovek provede ceo život u potrazi da otkrije ko je i nije dobro da neko sa sedamnaest godina odluči da bude neko drugi, da govori tuđe reči. Znači da odustaješ od tog kopanja."

Olja se seća i da je na prijemnom pisala sastav na temu zašto hoće da bude glumica. Nedavno joj je slučajno dopao do ruku.

- Tekst je potresan - kaže. - Glavna rečenica koja se ponavlja osamsto pedeset i tri puta je: "Ja hoću da me neko voli." Nigde nisam napisala da želim da budem slavna i popularna. Zašto je to bilo tako, ne znam. U porodici smo se svi neizmerno voleli, a ja sam se ponašala kao dete iz sirotišta.

Iako je poreklom Ruskinja, gospođa iz one divne ljubavne pesme, Vera Pavladoljska-Bećković, nikad ne bi otišla u zavičaj predaka da njena "starija" ćerka Ljudmila posle udaje nije živela neko vreme u Petrogradu. Gospođa Vera nije čak ni govorila ruski, mada ga je razumela.

- Ni ja ne govorim ruski i žao mi je zbog toga - veli Olja. - Mama je divno pevala. Ljudmila je nasledila njen talenat. Zato je i završila Muzičku akademiju.

A ona? Zašto je već sa dvadeset pet digla ruke od glume?

- Odbijala sam bilo kakve transformacije, a suština je u nedostatku talenta - kaže otvoreno. - Htela sam da budem glumica, a odbijala sam da savladam dikciju.

Uprkos tome, ona je ipak diplomirana glumica.

- Jesam - kaže smeškajući se. - Pogledajte ko je sve završio taj fakultet i ko se sve zove glumcem. Neki, nažalost, i igraju.

Pitam Olju i kad će pesnika i akademika Matiju Bećkovića pozvati da bude gost u njenoj emisiji?

- Zamišljala sam tu situaciju - otkriva. - Da kažem: "Dobro veče, večeras je u emisiji "Utisak nedelje" Matija Bećković." Mislim da bi Telekom te noći zaradio bar osam miliona evra jer bi krenulo takvo telefoniranje: "Je l' vidiš ti ovo? Šta oni misle? Hoće li nam se skinuti s vrata? Vidi, molim te, nju? Vidi njega…" Jednom kad bude mnogo dosadno, priuštiću to ljudima. Iskreno, volela bih da napravim razgovor sa Matijom Bećkovićem, ali ne u "Utisku nedelje". Mogla bi to da bude posebna emisija, serijal čak. Pričali bismo na hiljadu tema, od književnosti do politike. A krenuli bismo… od početka.

 

 

SVI SRPSKI NEGATIVCI

Od Vuka Brankovića, preko Arkana i Slobodana Miloševića, stvarao se mit o srpskim negativcima kojima nikada nije manjkala popularnost u narodu i medijima, pa tako i čuvena francuska televizijska stanica „Kanal+“ uskoro počinje snimanje filma o Stevici Markoviću, beogradskom plejboju i kriminalcu koji je zahavljujući svojim pesnicama, ali i lepoti, za nekoliko meseci osvojio Pariz Biti negativac je dugo godina bila glavna etiketa koja je pratila Srbe, kako u pravom, tako i u onom holivudskom životu, u kojem su za Srbe unapred bile rezervisane uloge mračnih junaka spremnih na svakakve gadosti. Uz svetsku slavu srpskih tenisera, poslednjih meseci glavni junaci svetskih medija su ponovo srpski negativci. Doduše, jedan je virtuelni junak najpopularnije svetske kompjuterske igre „GTA IV", a drugi je bivši beogradski gangster Stevica Marković, koji je okončao svoj burni život na deponiji kraj Pariza. Popularni glumac Nebojša Glogovac nedavno je izjavio da mu nije žao što je odbio uloge u nekim stranim filmovima jer bi u njima igrao isključivo negativce. Dragan Mićanović je po završetku snimanja poslednjeg filma Gaja Ričija „Rocknrolla" bio zadovoljan jer nije glumio srpskog negativca, već ruskog biznismena. Izgleda kao da se pomalo menja surova holivudska podela uloga, jer posle 11. septembra 2001. godine i filmski negativci se počinju tražiti na drugim geografskim širinama i dužinama. U visokobudžetnoj američkoj filmskoj i televizijskoj produkciji donedavno su se prezimena svih najveći gadova i zlotvora završavala na „ić", a pošto su svoju krvoločnost pokazali u Srebrenici ili u nekoj drugoj ratnoj zoni, došli su i da na dokovima reke Hadson nastave sa svojim ubilačkim pohodima. Dobro pamtimo prvu sezonu televizijskog hita „24", u kojem se glavni junak Džek Bauer, poznati agent i šampion izlučenog testosterona, bori protiv srpskih terorista koji su mu oteli porodicu, a pokušavaju i da izvrše atentat na američkog senatora. To je bila naša sudbina u Holivudu, jer je čak i prema nama dobronamerni Džordž Kluni morao da jednom prilikom spreči srpskog teroristu da aktivira bombu usred Njujorka, u velikom filmskom hitu „Mirotvorac". U poslednjih nekoliko godina izvršen je veliki remont i peglanje srpskog imidža, i to najviše zahvaljujući teniserima, koji su naterali svet da se navikne na neke drugačije srpske heroje. Pre nekoliko meseci, veliku restauraciju na užasnoj medijskoj slici Srbije su, uz tenisere, počeli da obavljaju i fudbaleri o kojima je nedavno pisao ugledni engleski list „Gardijan", predstavljajući u velikom tekstu nekoliko naših igrača kao buduća velika imena u evropskom fudbalu. Taman kad smo se navikli da nosioci najnovije medijske slike o Srbiji budu sportisti, pre nekoliko dana iz Francuske stigla je vest u kojoj je najavljeno da se poznata tamošnja TV stanica „Kanal+" sprema za snimanje filma o „aferi Marković", tačnije o velikom skandalu koji je krajem šezdesetih godina drmao celu zemlju, a čiji je glavni junak bio srpski plejboj, telohranitelj i kriminalac Stevica Marković. Ovaj snažni i lepi Beograđanin je na početku svog emigrantskog života bio bodigard Alena Delona, ali je uskoro počeo da na orgijama u Delonovoj kući servisira dame iz visokih francuskih krugova, pa čak i Klod Pompidu, suprugu bivšeg francuskog premijera Žorža Pompidua. Markovića su ubili iz jednostavnog razloga: počeo je da ucenjuje pariske moćnike svojim fotografijama na kojima su bile prikazane njegove „žrtve" u lascivnim pozama, a u pitanju su bile supruge tadašnjeg francuskog političkog establišmenta. Smatra se da su ga po nalogu Alena Delona ubili egzekutori iz redova korzikanske mafije, a njegovo raskomadano telo pronađeno je na jednoj deponiji kraj Pariza. Tihi ubica Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom" Ništa bolju sudbinu nije doživeo ni veliki Markovićev ortak Miloš Milošević, koji je svoju internacionalnu karijeru u Parizu počeo da gradi kao žigolo, ali i kao ljubavnik Alena Delona i Romi Šnajder. Njemu su pločnici i kreveti Pariza ubrzo postali pretesni, pa je otišao u Ameriku, gde će nastaviti gužvanje posteljine s poznatim suprugama, kao što je to bila Barbara Runi, žena čuvenog glumca Mikija Runija. Ubrzo će se završiti njegova holivudska karijera, pošto su ga pronašli mrtvog i otpremili u metalnom kovčegu za Beograd. Pričalo se da su njegovu egzekuciju organizovali Miki Runi i mafijaški prijatelji Frenka Sinatre. Inače, ovaj film francuskog „Kanala+" nije prvi televizijski dokumentarac o paklenom ljubavno-političkom trouglu Pompidu-Marković-Delon. Pre nekoliko godina se i italijanska stanica RAI bavila ovim slučajem. Dakle, taman kada smo pomislili da nas svet posmatra kroz nedavni pakleni dvoboj Đoković-Nadal u Monte Karlu ili kroz seksi editorijal Ane Ivanović u američkom magazinu FHM, ponovo se kroz jedan film govori o Srbima kao žestokim momcima koji su uz pomoć revolvera ili bicepsa osvajali pločnike evropskih i svetskih metropola. Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom" i čovekom koji izgleda kao telohranitelj vlasnika Čelzija, Romana Abramoviča. Isticana je njegova snaga i mišići od kojih se odbijaju svi njegovi drugovi iz ekipe, pa čak i tvrdi momak Čelzija Džon Teri. Brazilci mogu biti umetnici i čarobnjaci koji svoj talenat bruse na plažama Kopakabane, Holanđani su isfurali „totalni fudbal", ali Srbi u Premijer ligi moraju uvek biti etiketirani kao „tough guys" i to je sad u pozitivnom svetlu, a s takvim imidžom im je trasiran put do navijačkih kopova i srca. I robokap Mančester junajteda Nemanja Vidić je za navijače uvek predstavljao gvozdenog dečka koji stavlja glavu gde drugi ne smeju ni kopačku. Ovaj momak iz Užica, koji je ove sezone postao neprikosnovena zvezda „Old Traforda", i sam je poželeo da promeni utisak i famu koju podgrevaju njegovi engleski fanovi, pa je pre neki dan izjavio: - Svestan sam da me navijači vole zbog čvrstih duela na zemlji i u vazduhu, ali snaga nije jedini element moje igre. Srpski heroji poput Gavrila Principa su za neke u Evropi bili ništa drugo do negativci, ali ipak predstavljaju istorijski ključne ličnosti, pa je tako i nedavno obelodanjen tajni Briselski plan po kome će Srbija i Hrvatska zajedno ući u EU, i to 2014, tačno 100 godina od Sarajevskog atentata, čiji je glavni akter bio upravo mladi Princip. Ponekad i ne treba bežati od imidža negativca, kako u životu, tako i na filmu. Pre nekoliko godina, na jednom domaćem internet forumu osvanula je odlična rečenica: „Biti filmski negativac nije ono najgore što je moglo da nas snađe. Šta bi se desilo da je kojim slučajem čuveni Borat odabrao da u filmu bude Srbin, a ne Kazahstanac". Top lista srpskih negativaca Stevica Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i prvi izvozni proizvod iz srpskog kriminalnog miljea. Njegova karijera u Parizu nije bila locirana u crnim hronikama, već na stranama rezervisanim za francuski džet-set. Čuveni „Pari mač" je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza". Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije. Početak njegovog kraja nastupio je kada je kao ljubavnik supruga poznatih Francuza počeo da ih fotografiše u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac je došao kada je to uradio sa suprugom bivšeg premijera Žorža Pompidua. Raskomadano telo Stevice Markovića je pronađeno u plastičnoj kesi, a u ustima mu je bilo njegovo najpoznatije oružje - sopstveni penis. Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde, spada u red najpoznatijih i najoklevetanijih ljudi iz Drugog svetskog rata, uz Dražu Mihailovića. U posleratnim filmovima, na kojima smo svi mi odrasli, ipak, Draža je prikazivan kao neodlučan i zbunjen, dok je Kalabić bio koljač iz horor filmova. Stalno je bio mastan (od gibanice) i s kamom u ruci, s kojom je klao sve šta stigne, od ljudi do pilića. Na kraju, 1962. Slobodan Penezić, Kalabić s druge strane, smislio je priču da je Kalabić, inače predratni načelnik Katastarske uprave u Valjevu i čovek koji je ima 300 kumstava, izdao Dražu Mihailovića. Tek mnogo godina kasnije general Đoko Jovanić priznao je da su na taj način komunisti hteli da do kraja kompromituju četnički pokret. Niko Belić, superstar kompjuterske igrice „Grand Theft Auto IV", koja je samo u prvoj nedelji zaradila više od 500 miliona dolara. U ovoj adrenalinskoj bombi, prepunoj pucačine i brzih automobila, tridesetogodišnji Srbin, posle teškog detinjstva i trumatičnih ratnih epizoda u Bosni, dolazi u Ameriku u potrazi za novim životom, ali će i u njoj morati da posegne za kratkim i dugim cevima u svom obračunu s albanskom mafijom. „Njujork tajms" je Niku Belića proglasio najupečatljivijim virtuelnim likom i najšarmantnijim negativcem, što je potvrdilo hiljade fanova, koji su prvog dana prodaje ove igre zakrčili jednu njujoršku ulicu da bi što pre u kompjuter spakovali avanture ovog lošeg momka srpskog porekla. Aleksandar Knežević Knele, mladi gangster, član voždovačkog klana i jedan od najmlađih kumova na beogradskoj kriminalnoj sceni. Bio je ikona dizel generacije i ustoličio je autentični imidž koji će usvojiti generacije klinaca u devedesetim godinama. Njegov stajling se sastojao od kratko ošišane frizure, skupih lanaca oko vrata i firmiranih trenerki uvučenih u farmerke. U svojoj meteorskoj karijeri stigao je da bude telohranitelj Vuka Draškovića, učesnik devetomartovskih demonstracija iz 1991, a ubijen je u 21. godini, u hotelu „Hajat". Na dnu ogledala u apartmanu 331 stajao je krvlju ispisan broj 1 i niko do danas nije zvanično razrešio značenje ove poruke. Željko Ražnatović Arkan karijeru prestupnika i otimača ženskih tašni u parku Tašmajdan zamenio s velikom gangsterskom karijerom, dospevši čak na Interpolovu listu 10 najtraženijih kriminalaca. Pojedini zapadni mediji su glorifikovali njegovu mafijašku karijeru, stvarajući o njemu pravi mit. Oduvek je bio u službi Državne bezbednosti, koja ga je, po povratku u zemlju, poslala na Zvezdinu „Marakanu" ne bi li sredio navijače koji su počeli da naginju opoziciji i Vuku Draškoviću. Postao je vođa „Delija", koji će uskoro najvatrenije navijače s kopa na Severu prekomandovati u svoje „Tigrove", s kojima će učestvovati u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Njegovu svadbu sa tada Cecom Veličković prenosili su vodeći svetski mediji. Ubijen je u hotelu „Interkontinental", a navijači rimskog fudbalskog kluba Lacio, poznati po svojim fašističkim i rasističkim simpatijama, odali su mu počast preko transparenta na jednoj utakmici. Dragi Jovanović, srpski Huver i do danas najtamnija ličnost srpske policije. Na suđenju narodnim izdajnicima samo je kod Dragog Jovanovića pisalo - krvnik. I on to nije ni krio na suđenju. Gledao je komuniste u lice i govorio im kako je ponosan zbog toga. Njegova karijera je, takođe, za film. Sa 27 godina postao je šef Centralne prijavnice, nešto kao danas šef Javne bezbednosti, kasnije je sprečio atentat na kralja Aleksandra, pa preuzeo Upravu grada. Bio je šef policije, tajne službe, u vreme okupacije je sjedinio sve funkcije i titulu gradonačelnika. Ponosno je izvestio nemačku vlast da je Beograd prva „Juden fraj" (očišćena od Jevreja) prestonica na svetu. Nikola Kavaja, najpoznatiji srpski atentator posle Gavrila Principa, koga je čuveni televizijski kanal „Histori" pre više od godinu dana stavio na treće mesto top-liste svetskih atentatora. Podigao je u vazduh šest jugoslovenskih predstavništva, a njegova najpoznatija akcija, u kojoj je otetim „boingom 747" trebalo da se zarije u zgradu CK na Novom Beogradu i tom prilikom ubije Tita, ostala je nezavršena i to zbog, kako je rekao, izdaje popa Kajevića, koji ga je ostavio na cedilu. Dragutin Dimitrijević Apis, oficir vojske Kraljevine Srbije i glavni kreator Majskog prevrata tokom kojeg su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Ipak, on nije odgovoran za njihovu smrt i to nije bila njegova ideja. Sa svojim drugovima 1911. osniva tajnu terorističku organizaciju „Crna ruka". Tokom Prvog svetskog rata bio je na čelu srpske obaveštajne službe. Uhapšen je 1916. godine kao član „Crne ruke" i optužen za prevratničko delovanje, kao i pripremu atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića. Streljan je 1917. u Solunu, a 1953. godine u Beogradu je rehabilitovan na obnovljenom sudskom postupku. Slobodan Penezić Krcun, partizanski heroj i najtvrđa pesnica srpskog komunizma. Bio je načelnik Ozne, a kao najveći uspeh na ovoj dužnosti navodi mu se hvatanje četničkog vođe Draže Mihailovića. Uvek ga je pratila etiketa opasnog čoveka, pa se čak prepričava da je jednom prilikom ošamario Edvarda Kardelja, i to pred samim Titom. Ostala je zabeležena njegova prva izjava u „oslobođenom" Beogradu: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo". Ostaće upamćen po Valjaonici u Sevojnu, ali i što je bio centralna ličnost Fudbalskog kluba „Crvena zvezda". Poginuo je u misterioznoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali. Radovan Karadžić i Ratko Mladić, dva ratna druga i glavni junaci bosanske ratne epopeje i stvaranja Republike Srpske. Iako su bili nerazdvojni ratni tandem, njihova mladost je bila potpuno drugačija. Karadžić je kao mladi sarajevski pesnik priređivao večeri poezije na koje je svraćao i mladi Goran Bregović. S druge strane, Ratko Mladić je od svoje 21. član komunističke partije i JNA oficir briljantne karijere. Devedesetih postaju nerazdvojni par, ali se završetkom rata i haškom poterom trajno razdvajaju, a zajedno opstaju samo u patriotskoj poeziji, mitovima i na majicama „Srpski heroji". Karadžićeva poslednja epizoda u ulozi doktora Dabića, u kojoj je i uhapšen, predstavlja jednu od najboljih promena identiteta u svetskoj istoriji, dok Mladićevo skrivanje liči na priču o hajducima. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, čiji je desetogodišnji mandat bio prebukiran negativnim epizodama i u kojem se istorija preokrenula više nego za nekoliko decenija pre njegovog dolaska na vlast. Njegov glavni politički mentor i pomagač u karijeri bio je Ivan Stambolić. Obojica su jedno vreme radili u firmi „Tehnogas" i taj podatak je naveo na zanimljivu misao: „Raznim su otrovima i gasovima Jevreji uništavani u koncentracionim logorima, ali se zna da će samo jedan gas uništiti Srbe, a to je Tehnogas". Ubrzo će se brutalno otarasiti svog pokrovitelja na istorijskoj Osmoj sednici, da bi njegovo ubistvo naručio 2000. godine. Zapadni mediji su ga krstili nadimkom „balkanski kasapin", a umro je u haškom zatvoru, neposredno pred kraj suđenja.

Tijana i Miki na salašu

Manekenka Tijana Stajšić ostavila je svog dečka, muzičara Milana Mumina zbog pobednika „Velikog brata” Mikija Đuričića, a Miki je Tijanu oteo od Mumina isključivo zahvaljujući svom kuvarskom umeću. Ovo je, inače, radnja spota koji je Milan Mumin pre nekoliko dana snimio na „Salašu 137” za pesmu „Sunnisha” sa aktuelnog albuma „Asthma sky”. - Tijana me je ostavila zato što sam lošiji kuvar od Mikija. Šta da radim… Ja sam samo nešto seckao hranu, otaljavao, ni sam ne znam šta sam radio, a Miki se baš potrudio. Tijana se oduševila njegovim umećem i, eto, ostavila me je zbog njega - prepričava Mumin kroz smeh radnju spota koji je režirao i producirao Sandro Marković („Prslook bend”). Mumin dodaje da ovakav spot nije snimio u životu. - Zadovoljan sam što smo Tijana, Miki i ja snimili spot, svi smo baš lepo ispali, a njih dvoje su pravi profesionalci. Spot smo snimali prošle subote, od podneva do nekih deset sati uveče. Zaista smo se lepo proveli. Moram da vam priznam da ovo uopšte nije klasičan rokerski spot. Ovakav tokom karijere nisam snimio - kaže Mumin i naglašava da bi spot trebalo da se zavrti na televizijima za nekih desetak dana. Posle snimanja, vesela ekipa je na „Salašu 137” proslavila uspešan projekat, a pridružili su im se i članovi grupe „Atomsko sklonište” sa Brunom Langerom na čelu. - „Atomsko sklonište” je to veče sviralo na Sajmištu, a ja sam ih pozvao da dođu na salaš i da se družimo. Celu noć smo svi zajedno slavili, pili, pevali… - kaže Mumin.

GRUPA ZANA--USKORO KONCERT SA SVIM PEVACICAMA

Danas poznati i priznati tekstopisac Marina Tucaković počelela je da Beograd pored sastava "Bulevar" (i njenog dečka gitariste i pevača Nenada Stamatovića), dobije još jednu jaku pop grupu koja će parirati tada kvalitetnim i sličnim bendovima iz Sarajeva i Zagreba. Pronašla je sjajne muzičare i kompozitore Zorana Živanovića alias Kikamaca i Radovana Jovićevića, kao i vokalnu solistkinju izuzetnih glasovnih mogućnosti Zanu Nimani. I dogovoriše se da grupi daju ime "Zana". Te 1980. godine nastaje i njihova prva singl-ploča sa pesmom "Nastavnice", koja je doživela uspeh kod klinaca i klinceza. Potom sa pesmom "Leto" učestvuju na festivalu "Beogradsko proleće", ali moćni beogradski diskografi iz kuce PGP RTB nisu imali dovoljno sluha, i proglasili su ovaj bend prilično - nekomercijalnim.

U to doba mnogi komercijalni srpski izvođači snimali su u Zagrebu samo zato sto muzički urednici iz PGP RTS-a nisu bili dovoljno inventivni. Tako je bilo i sa grupom "Zana", za "Jugoton" snimaju debi album "Rege za pivsku flašu", koji postaje album godine i doživljava astronomski tiraž od čak 420.000 prodatih "nosača zvuka". Doživljavaju uspeh za uspehom uz hitove "Majstor za poljupce", "Osećam i znam", a sa Željkom Bebekom snimaju legendarnu zajedničku baladu "Jabuke i vino", koja je danas pop-evergrin.

Zbog razmirica u sastavu i zaljubljene Zane Nimani ona odlazi iz sastava, a umesto nje 1985. godine dolazi isto tako odlična pevacica Nataša Gajović. Sa njom snimaju uspešne albume i mega hitove "Vejte snegovi", "Da li čujes, da li osećaš", "Oženićeš se ti", "Još ovaj dan", "Vlak", "Vojna pošta"...

Zbog obaveza prema nauci Nataša nije mogla da spoji buran život i učenje i napustila je svet estrade. Žika i Radovan dovode isto tako sjajnu pevašicu Marinu Živković sa kom snimaju jedan album sa hitom "Rukuju se rukuju". Međutim, nisu imali sreće. Marinin dečko je bio član budističke sekte i ona iznenada odlazi u Indiju. Marina je i danas član maharisijevaca, iako su joj muzikolozi predviđali sjajnu karijeru u pop muzici. Kada je u grupu stigla stasita pevačica visokih glasovnih mogućnosti Jelena Galonjić, Žiki i Radovanu je svanulo. To je bila četvrta beogradska pevačica koja je, na njihovu sreću, i danas u sastavu.

U međuvremenu ovaj prvi srpski pop-bend osvojio je sve sto se moglo osvojiti na estradi i u diskografiji. Učestvuju i pobeđuju na "MESAM-u", dobijaju "Oskar popularnosti", "Zlatni Melos","Melko", u više navrata su proglašavani najboljom pop-grupom druge i treće Jugoslavije, slede turneje, solistički koncerti u Centru "Sava"... I sve to: bez ijedne afere, skandala i frke. Uspeli su da sačuvaju dostojanstvo i dokazali da bez ijedne mrlje u karijeri, uz kvalitetan stvaralački opus, može se uvek imati svoja publika i obožavaoci.

Sa Jelenom sledi prava salva hitova:"Modrice", "Kum", "Princ", "Nisam, nisam (devojka tvoga druga)", "Iz svake flaše", "Mala", "Kućica", "Prijatelji"...Godine 1999. Radovan Jovićević nije imao dovoljno nerava da podnese NATO agresiju i odlazi u Ameriku, gde i danas radi poslove koji nisu vezani za muziku. U sastavu su ostali Žika i Jelena, sa pratećim muzičarima za koncerte.

U 21. godinu postojanja "Zana" ulazi sa novim albumom, a Žika kaže da su tek sada realne šanse da se pojave i na Pesmi Evrovizije, i okušaju se u Evropi. Od legendi našeg pop zvuka može se sve očekivati, jer su odavno dokazali svoje prave i istinske vrednosti.


2010.GRUPA ZANA PROSLAVLJA TRIDESET GODINA RADA I TADA CE ODRZATI KONCERT NA KOM CE NASTUPITI NAVEROVATNIJE SVE CETIRI PEVACICE GRUPE ZANA ,A PREDVIDJENO JE DA PRVA PEVACICA ZANA NIMANI OTPEVA HIT PESMU JABUKE I VINO ZAJEDNO SA ZELJKOM BEBEKOM.

 

 

 

SLOBODA MICALOVIC- I ja sam po malo Andjelka

MNOGI verni gledaoci „Ranjenog orla“ u četvrtak će morati da kažu zbogom omiljenim junacima, Anđelki i Nenadu, koje su na ekranu, prema priči spisateljice Mir-Jam, oživeli Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić. Koliko čvrsto korenje je ova serija pustila u narodu i to za veoma kratko vreme potvrđuju liste gledanosti, ali i reakcije gledalaca koje Slobodu sustižu na svakom koraku.
Prvi talas popularnosti serije Sloboda nije osetila, jer je u vreme kada je počela da se emituje bila na dvonedeljnom odmoru u sunčanoj Dominikani. Tek kada je iz ove egzotične zemlje stigla u Sloveniju, na skijanje, shvatila je koliko je njena Anđelka postala omiljena na celom Balkanu.
- Tamo se vidi RTS, tako da su i Slovenci potpuno ludi za našim „Orlom“. Bila sam iznenađena kada sam videla koliko je serija gledana. Zanimljivo mi je to što je ne prate samo žene, koje su ciljna grupa jer je reč o ženskoj literaturi, već i mnogi muškarci - kaže Sloboda.
* Kako objašnjavate uspeh „Ranjenog orla“ u moru domaćih serija novije produkcije?
- Nisam ni sumnjala u uspeh serije. Šotra je veoma iskusan reditelj i mnogo puta je dokazao da pravi uspešne filmove i serije. Narod, jednostavno, voli kako on priča priču. Za razliku od mnogih serija koje se trenutno prikazuju, uključujući i one koje obiluju nasiljem, Šotrina melodrama je topla, nikoga ne dira, ispunjena je vedrim bojama i budi dobra osećanja. Mislim da je to ključ uspeha, a obaška što je u njoj izvanredna glumačka ekipa. Kao što se „Zona Zamfirova“ pojavila nekoliko godina posle rata da nas razgali i natera da mislimo pozitivno, tako nas i „Orao“ sada podseća na prave vrednosti. Svi jurimo za egzistencijom, živimo brzo, pa zaboravljamo da je ljubav najvažnija.
* Šotra smatra, ali i gledaoci, da ste se odlično snašli, da je uloga Anđelke kao stvorena za vas.
- To je lepo čuti. Mislim da su me Šotra i Anđelka našli u pravom trenutku. Da je došla ranije ne znam kako bi to izgledalo, jer nisam bila spremna za ovako veliki zadatak. Sa 27 godina bila sam sigurna da uđem u ovu priču. To se oseća. Davala sam se bez rezerve. Nisam se plašila da li ću biti ružna u trenucima kada sam tužna ili uplakana.
* Koliko Anđelke ima u vama?
- Mnogo. Glumac se obično pronađe dvadeset, trideset odsto u svakom liku, ali mene za Anđelku veže mnogo toga. I ja potičem iz patrijarhalne sredine i nije mi strana ta priča. Izgubljena nevinost, biti raspuštenica... Sve sam to gledala od malena. U manjim sredinama to je još problem. Biti raspuštenica u Leskovcu, recimo, beleg je kojeg se žena nikada ne može otarasiti. U Anđelki sam prepoznala svoj ponos, pa čak

i žensku sujetu, ali nisam se plašila da to podelim sa publikom. Želela sam da Anđelka bude borac. I te pastelne boje koje preovlađuju u njenom ormaru, pogotovo bela i plava, sinonim su za slobodu, beskonačnost...
* Izrazili ste oduševljenje povodom izbora kostima. Da li su vam poklonili neki komad? Možda pantalone koje su vam se toliko dopale?
- Da, jesu (smeh). Moj divni reditelj Šotra insistirao je da mi za Novu godinu poklone te pantalone i jednu suknju. Oduševila sam se kao malo dete. To za mene ne predstavlja poklon, već uspomenu koju ljubomorno čuvam i ne dam je nikome.
* Anđelka je centar sveta gde god da krene, svi su zaljubljeni u nju... Kakav je osećaj kada vam u svakom kadru udeljuju komplimente?
- Bajkovit (smeh). Nisam imala takve situacije, mada bi svaka žena bila presrećna da je na njenom mestu. Sumnjam da je ijedna žena dobila toliko komplimenata. Ima jedna replika iz serije koja mi je mnogo draga, a glasi: „Bolje da sam srećnija, nego što sam lepa“. Ženi ne znači ništa kada se mnogo muškaraca mota oko nje, ako je usamljena i nesrećna.
* Na internetu postoje fan klubovi u kojima devojke neštedimice hvale „Orla“, kažu da je veoma poučan...
- Serija jeste veoma poučna. Pogledajte odnos između Anđelke i Tome, dvoje ljudi koji se jako vole, ali su se zbog ogromne sujete razveli. Takvih primera ima mnogo. U Srbiji je najteže priznati svoju grešku. Sujeta koja vlada između muškaraca i žena u „Ranjenom orlu“ može lepo da se sagleda. Kao tinejdžerka sam čitala roman, ali tek sada sam na pravi način doživela Anđelkin emotivni lom.
* Smatrate li da vam je ovom ulogom data velika šansa, jer kod nas ima malo ženskih rola?
- Zaista je to velika šansa, ako se pametno iskoristi. Mislim da nismo imali žensku ulogu koja je apsolutno u svakom kadru. Imala sam 92 snimajuća dana od mogućih 100. Ne plašim se da će me Anđelka obeležiti kao glumicu, jer mnogo toga sam uradila. Mnogi me pamte kao Vasku iz „Zone“, što mi imponuje. Volela bih da me pamte po onome što je dobro urađeno, a „Ranjeni orao“ svakako jeste.
* Imali ste mnogo partnera u seriji. Sa kojim ste ostvarili najbolju hemiju?
- To su glumci sa kojima se dugo poznajem i privatno. Marinko Madžgalj mi je jedan od dražih partnera, sa kojim volim da radim i zato je naš odnos najkompletniji. Na svoj način bio mi je zanimljiv i odnos sa Jezdićem, koji je sigurno najzahtevniji. Hemija? Pa, to bi trebalo pitati gledaoce. Uživala sam sa svima, kao i sa koleginicama. Izdvojila bih Natašu Ninković, najbolju drugaricu i kumu, uz koju sam bila najopuštenija.
* Da li vam je bilo lakše da odigrate ljubavne scene sa suprugom Vojinom?
- To sve interesuje, ali ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Ljubavna scena je sama po sebi neprijatna. Svima na setu je neprijatno i jedva čekamo da prođe takva scena, tako da ne postoji nikakva vrsta uzbuđenja.

BIĆE I FILMA
* Šta vam kažu gledaoci?
- Oduševljeni su pričom, Anđelkom... Primam samo čestitke. Pričaju mi da je sve divno. S nestrpljenjem su iščekivali svaku epizodu, tražili da im kažem šta će se dešavati u narednoj. Čak me je i sestra jednom pozvala i rekla: „Molim te, pričaj šta će se desiti, ne mogu više da čekam kraj“. Opasno je biti u domovima ljudi svako veče. Zbog toga mi je bilo važno da ljudi poveruju da je to zaista ta žena i da stanu uz nju. Uhvatili smo ih u mašinu. Ako Bog da, biće i filma, pa će moći da odu u bioskop i pogledaju sve bez reklama i prekida.

Najgledaniji srpski klipovi na you tube-u

Najgledaniji domaći film je „Žikina dinastija“ SVET je odavno zahvatila „jutjubomanija“, a na najpoznatijem internet-sajtu za razmenu video-sadržaja, koje korisnici mogu da pregledaju, postavljaju, ocenjuju i komentarišu, srpski video-klipovi dostigli su veliku gledanost. I dok je u susednoj Hrvatskoj najgledaniji „snošaj dva hrvatska magarca“, koji je videlo više od šest miliona ljudi, u vrhu najgledanijih srpskih klipova nalaze se snimci naših najuspešnijih tenisera i spotovi estradnih umetnika. Ubedljivo najgledaniji video-klip je „The Sexy Serbian Tennis Player Ana Ivanovic“. Traje tri minuta i, uz muzičku podlogu, predstavlja bezbroj fotografija naše lepe teniserke. Ovaj video, koji počinje rečenicom „Seksi srpska teniserka, Ana Ivanović - zauvek Srpkinja“ i završava se prikazom srpske zastave, pogledalo je tri miliona posetilaca. Ispod video-klipa su Srbi, ali ponajviše stranci, ostavili čak 3.500 komentara, a svi se slažu sa tim da je Ana neprikosnovena lepotica tenisa. U moru komplimenata izdvaja se onaj koji je uputio izvesni Englez - on smatra da je Ana „definicija lepote“. Novak Đoković je druga ličnost iz Srbije čiji su snimci izazvali veliko interesovanje, a najviše oni u kojima naš najpopularniji teniser imitira kolege tokom Ju-Es opena, 2007. godine. Video „Funny Novak Djokovic Impressions at the US Open 07 Edžclusive!“ pogledalo je 2.582.569 ljudi. Imitirajući Rafaela Nadala, Mariju Šarapovu i Rodžera Federera, Novak je izazvao opšte oduševljenje kod svojih kolega koje su plakale od smeha. Video je prokomentarisalo više od tri hiljade ljudi na različitim jezicima, a govoto svi se slažu da je Novak sjajan komičar. Španci smatraju da Nole najbolje imitira njihovog Nadala. Jedino Federerovi fanovi, sudeći po komentarima, nemaju smisla za šalu. Muškarci ga nazivaju kraljem i legendom, a devojke smatraju da je neviđeno zgodan. Da je Nole najbolji srpski ambasador, svedoči komentar izvesnog Amerikanca koji je napisao: „Srbi su kul, napred Nole!“ Sudeći po gledanosti video-klipova na „Jutjubu“, najpopularniji pevač na Balkanu je Boban Rajović?! Njegov video „Boban Rajović Piroman 2007. - Usne boje vina“ pogledalo je čak 2.461.673 ljudi. Dok je u Srbiji većina korisnika ovog sajta zaprepašćena činjenicom da je ovaj folk pevač toliko tražen, naši ljudi iz dijaspore, koji su prilično upoznati s njegovim radom, brane ga i podržavaju. „Boban je sjajan pevač i ima odlične pesme. Oni koji ga ne vole ne moraju da gledaju i komentarišu njegov spot“, poručuju. Duet „Život moj“ poznate folk pevačice Dragane Mirković i pop pevača Danijela Đokića (videlo ga 2.345.819 internet-korisnika) drugi je na listi najgledanijih srpskih muzičkih klipova. Interesantno je da se mnogim strancima dopada ova pesma - hvale produkciju spota i izgled naših pevača. Da Hrvati lude za našim narodnjacima dokazuje i činjenica da je Draganin spot za pesmu „Luče moje“ (1.046.123 pregleda) proglašen za jedan od najgledanijih klipova u susedstvu. Odmah iza Dragane Mirković nalazi se folk zvezda Ceca Ražnatović, čiji je spot „Lepi grome moj“ pogledalo 1.824.299 posetilaca. Ipak, Ceca je najpopularnija balkanska pevačica na „Jutjubu“, jer zbir prvih dvadesetak klipova koji u nazivu imaju reč „Ceca“ premašuje deset miliona gledanja! Seka Aleksić je treća, budući da je njen spot „Aspirin“ viđen 1.300.284 puta, a snimak pesme „Crno i zlatno“ iz „Grand šoua“ 1.204.801. Od pevača, najpopularniji je Mile Kitić, čiji su klipovi i te kako gledani, a najviše spot „Nema više cile-mile“ (videlo ga 1.300.021 ljudi). Pobednički snimak Marije Šerifović iz Helsinkija, kada je pre dve godine trijumfovala na „Evrosongu“, još privlači pažnju posetilaca. Pogledala ga je 2.125.501 osoba, a više od 5.000 njih ostavilo je komentar. Svi se slažu da je pesma dirljiva i da je zasluženo pobedila. Na „Jutjubu“ visoko se kotiraju i Lepa Brena (spot „Luda za tobom“ - 864.472), Dara Bubamara (pesma „Zidovi“ - 849.226), Goga Sekulić („Seksi biznismen“ - 605.344), Ana Nikolić („Romale, romali“ - 610.000) i Nataša Bekvalac („Dobro moje“ - 571.414). DOMAĆI FILM NAJGLEDANIJI domaći film na „Jutjubu“ je „Žikina dinastija“ koju je videlo oko milion posetilaca. Oni smatraju da je desetodelni filmski serijal o prijateljima Žiki i Milanu najbolji jugoslovenski proizvod. Najposećeniji je insert „Put u selo“, koji je pregledan 260.483 puta.

 

 

Strongmen: Porno-planeta

Radnici industrije koja više zarađuje od američke košarke ili fudbala zabavljali su se u ekskluzivnom hotelu u Majamiju i kockajući se na brodu. Strongmen, naš specijalni izveštač s ovog raskošnog prijema, piše kako je njegov poslodavac te večeri potrošio nekih tričavih 350.000 dolara. Linkoln taun kar, najprodavaniji luksuzni auto u Americi svih vremena, veći od najvećeg mercedesa, nečujno klizi Avenijom Kolins, tik uz Atlantski okean. Vožnja ovakvim kolima daje mi osećaj kao da sedim u dnevnoj sobi i menjam kanale na realističnom plazma televizoru. Društvo mi s radija pravi Lil Vejn uz logističku podršku debelog Rika Rosa. Pevaju o parama mladog milionera. Iznenada, pred nama se ukazuje stakleni džin nedefinisanog oblika, s kockastom rupom u sredini. Impresivna zgrada povezana mostom sa savremenom garažom preko puta, svojom pojavom jasno stavlja do znanja da je reč o samom vrhu svetske arhitekture. Prestižno priznanje AAA four diamonds, koje svrstava hotel Diplomat u tri odsto najboljih hotela, ne dodeljuje se baš nasumično. Naprotiv, preko 200 hotelskih inspektora iz AAA krstare inkognito svetom odsedajući po hotelima kao redovni gosti. Strogi agenti oštrim okom mere svaki detalj i upisuju u svoje beležnice. Ne ostaje mi ništa drugo nego da im verujem i da se prepustim impresivnoj pojavi kralja hotela s prestolom u gradiću Holivud na pola sata vožnje od Majami Biča. Za promenu, stižem nekoliko minuta pre dogovora. Moj večerašnji klijent je neki mladi biznismen s Filipina. Parkiram se i šaljem SMS poruku da sam stigao. Dok se kao iskusan izviđač orijentišem po mahovini u džinovskoj parking garaži, u susret mi nailaze Megan Jones i Alexis Capri. Dve mlade zvezde porno industrije, više razodenute nego obučene, žure negde "nešto da nešto". Barem tako kažu. Pretpostavljam da im je zgodno da se tu nađu sa čovekom od poverenja koji im prenosi kolumbijske pozdrave u prahu. Megan, plavuša širokog osmeha, sa sisama kao otvorenim erbegovima posle čeonog sudara, grli me koliko joj poslovni atributi dozvoljavaju. Mladolika zvezda u usponu veb-sajta pure18 Alexis, smeđa, plavih očiju s licem nevinog izgleda, ponosno mi daje flajer s adresom svog tek aploudovanog sajta. Promenila je ime u Alexis Anderson i odlučila je da zagazi dublje u porno-biznis, ma šta to značilo. Na njenom reklamnom materijalu vidim da je razgibana i da ima vešte prste. "Mala, nema biznisa za tebe dok snimaš scene samo sa svojim momkom”, kažem dobronamerno jer znam iz iskustva da je dosadno gledati je uvek s istim tipom. "Raskinuli smo. Sada sam slobodna. Baš sam jutros snimala grupnu scenu." Vidim ponos mlade nade porno-industrije. "Pa, čestitamo. Radovaćemo se dok gledamo. Obećavam." Priznajem da ću sigurno posetiti njen sajt. Okrećem se prema Megan i u šali se uozbiljim kao latino zavodnik: "Kad raskineš s dečkom, ja sam tu... da te utešim... koliko mogu." "Nemaš šanse – oženjen si." "Kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna", rekao bih, ali kako to da se prevede na engleski? Umesto toga, dobacujem u odlasku: "Zapamti: tebi je potreban muškarac, a ne dečko". Ovako od prilike izgleda manje-više uobičajena komunikacija u porno-industriji. Znamo se dugo. I jednu i drugu sam čuvao više puta dok su snimale. Malu Aleksis sam baš ja prvi put uveo u do tada za nju nedostižni klub Mansion jer nema dovoljno godina. Ona se zauzvrat napila kao dupe i jedva sam je ugurao u taksi. Te večeri me je njena ad hok devojka, takođe porno-zvezda, ali iz Engleske, Dejzi Rok častila sa 400 dolara, pa nisam gunđao ni za šta. Videvši ove dve ikone porno-biznisa južne Floride, javilo mi se da sam negde čuo za nekakvu porno-konvenciju u hotelu Diplomat ovog vikenda. Šta je, tu je. Punoletan sam i umem da se čuvam. Paziću da mi neko ne stavi drogu u piće i sve će biti u redu. Dugim koracima ulazim u hotel koji podseća na sajam automobila u Ženevi. Najnoviji modeli luksuznih automobila pretvoreni u superluksuzne produžene limuzine ponosno se šepure dok nekoliko običnih automobila izgledaju patuljasto. Brojno hotelsko obezbeđenje, vidno impresionirano mojom konstitucijom, prolazim bez zaustavljanja. Malo na foru, a malo i na silu, jer kakav sam ja to "vrhunski" bodigard ako treba da zovem nekog da me uvede u jebeni hotel. Na njihov pokušaj da im pokažem akreditaciju, ne zaustavljajući dobacujem da je moja akreditacija "nešto da nešto", baš kao što sam dobio objašnjenje od Aleksis i Megan. Dok su oni razmišljali šta sam im rekao, ja sam se već našao iza utvrđenog punkta obezbeđenja, gde počinje svet u koji obični smrtnici retko privire. Počinje porno-svet. Ali stvarno počinje. Tu, na samom ulazu u hotelskom lobiju u gužvi ljudi s akreditacijama oko vrata, ne mogu a da ne primetim desetak potpuno golih devojaka koje dobijaju neka priznanja od buckaste gospođe. Oko njih je četrdesetak tipova s akreditacijama i nekoliko profesionalnih fotografa. Niko se ne gura da se slika s ribama ili da se ponaša kao voajer ili da je preterano oduševljen. To je siguran znak da publiku na dodeli čine profesionalci koji su se u svom radnom veku već nagledali golih žena. Dok analiziram ovaj interesantan skup, probam da provalim ko je Trevis, moj čovek za kontakt. Ubrzo mi prilazi momak srednjeg rasta, blago buckast. - Ti si Milan? - Trevis? - U, jebote, koliki si čovek… - Vežbam pomalo. - Vežbam i ja, pa mi se ne vidi. - Ma, vidi ti se, ne brini. - Ma, ne stižem da vežbam, od posla. - Vidim da si premoren. - Vala jesam. Jedva čekam da prođe ovo sranje da se odmorim. Radim neprekidno 70 i kusur sati. Cela organizacija je na meni. Vidim da sam mu napipao bolnu tačku. - Je l’ ti treba neka pomoć? - ON će sići u hol za 45 minuta. Ti bi mogao da pođeš sa mnom da pokupimo neke ribe i taman da ti ispričam šta je šta i kakav je plan. ON je verovatno gazda njegove firme. Ćutke klimam glavom i polazim za njim. Dok idemo ka sobi 18.024, saznajem obrise događaja. Kaže da je njegov gazda izuzetno bogat i mlad čovek i da je jedan od najvećih imena porno-industrije. Iznajmio je ceo Diplomat s milion soba za svoje goste. Koliko sam ja uspeo da razumem, svrha ove konvencije je da se nađu svi poslovni partneri firme DeeCash na istom mestu i napokon upoznaju. Veliki broj poslova se završava preko mejla, pa se dešava da se poslovni partneri nikad ne upoznaju tet a tet. Slažem se da međukompanijsko druženje u luksuzu ovakvog hotela može samo da poboljša poslovnu saradnju. Odoka izračunavam kolika košta iznajmiti ceo hotel ove veličine. Mnogo je. Ne brinem se za njega. Pornografija na internetu je mnogo jak biznis, jači nego, recimo, američka košarka i fudbal zajedno. U sobi 18.024 s predivnim pogledom morali smo da sačekamo 20 minuta da se završi snimanje porno-scene. Neki momak jebao neku od ovih što treba da pođe s nama. Riba je onako, ali je momak alal mu patka. Kurac mu je kao presađen s neke ogromne životinje. Bojim se da ne ubije ovu jadnicu tu na licu mesta, pa posle moram da svedočim po sudovima da je sama tražila patku. Već naviknut na snimanje scena seksa, nisam mnogo buljio. Više me je impresionirao neverovatan vidik s prozora apartmana na grad i okean. Kada je čovek konj završio svoje iživljavanje, čekali smo da ošpricaju farbom jebanu stranu. Pošto već kasnimo, polazimo odmah, a devojke će se ogrnuti bademantilima usput, kad se na njihovim atributima materinstva osuši farba. Ogromni ćelavi Srbin i četiri gole ribe s prefarbanim guzicama i sisama na kojima se šepuri logo Deecash skoro da nikome ne privlače pažnju. To je pravi dokaz da su svuda oko nas ljudi iz porno-biznisa. Doživeo sam da imam u obezbeđenju osam sisa ofarbanih u crno. Napredujem. U holu hotela se već skupio popriličan broj ljudi. Čeka se polazak na brod za kocku koji otplovi nekoliko milja do međunarodnih voda jer tamo nema zabrane kockanja koja važi za veći deo teritorije, izuzimajući indijanske rezervate. Uskoro se pojavljuje glavnokomandujući, visok kao šumska jagoda, indijskog izgleda, ćosav... Godine mu se čuvaju kao poslovna tajna i to ne zato što je star. Kad smo se upoznavali, njegova minijaturna ruka ne uspeva ni da obuhvati moju, a kamoli da stegne. Prema njegovom nalogu, Trevis i ja obaveštavamo ljude da su autobusi i limuzine spremni da prime putnike i odvezu ih u željeni provod. Minijaturni Dee nije hteo da pođemo dok se nije uverio da svi njegovi gosti, njih oko 150, imaju svoje mesto u luksuznim autobusima i limuzinama. Tek onda smo i mi seli u limuzinu napravljenu razvlačenjem eskalejd terenca i uputili ka pristaništu udaljenom 45 minuta vožnje. Navozao sam se u dosta različitih limuzina, mahom hamera i linkolna, ali eskalejd izgleda spektakularno. Blago podignuta bela limuzina s brižljivo odabranim hromiranim detaljima, s lamborgini vratima koja se otvaraju nagore i plavim svetlom ispod izgleda kao nabildovani svemirski brod koji lebdi, spreman da primi posadu za neku važnu svemirsku misiju. Unutra mini-bar, denon ozvučenje, ogromni plazma televizori komada dva i solidan lajt-šou koga se ne bi postidela nijedna naša diskoteka. Nas petnaestak smo se sasvim udobno smestili. Na TV-u se vrti snimak dodele nagrada s neke porno-konvencije iz Vegasa. Dve flaše don perinjona lagano odlaze u zaborav, a na moj užas, truckanje i umor deluju na mene kao toplo mleko i uspavanka na bebu. Počinjem da kljucam. To je ono kad se uspavam dok ne osetim da mi pada glava pa se trgnem. Vežbom, uspavljivanje i buđenje može da dostigne solidnu brzinu, pa spuštanje i dizanje glave mnogo liče na kljucanje. Na pristaništu soc-realistička zgrada je poput kontrolnog punkta, gde se svima pregledavaju lične isprave. Kocka nije dozvoljena mlađima od 21 godinu. Malo me čudi što Dee pokazuje pasoš, a ne američku vozačku dozvolu. Posle provere dokumenata pokretnim stepenicama dolazimo do broda. Pošto se radnja odvija u Americi, zemlji koja važi za domovinu najgojaznije nacije, čim smo ušli na brod, svi gosti pravac u restoran. Vrlo komplikovan meni, po principu švedskog stola, jedva odoleva talasima pornografa koji, eto, po potrebi mogu biti i kockari početnici. Iako nisam bio mnogo gladan, lako sam se setio nekih švedskih reči: biftek, pileće belo, ruska salata, sladoled... Međutim, zbog situacije, morao sam da prećutim svoje znanje jezika iako su mi švedske reči odzvanjale iz stomaka preteći da budu otete s poslužavnika. Stojim po strani dok moj principal obilazi goste. Koliko mogu da procenim ljude na prvu, ovaj Dee je sasvim okej tip. Nije hteo da sedne dok svi gosti ne nađu mesto. Pa još ide od stola do stola da se uveri da je svim poslovni prijateljima dobro. Nakon večere, radnja se seli na palubu s luksuznim bazenom i barovima s gratis pićem. Mislim gratis za sve osim za jednog, koji je duboko zavukao ruku u svoj džep. U filmovima sam gledao da se snajke na palubi broda obavezno ogrnu jer je ‘ladno. E, ovde nije bilo tako. Suptropska klima je grejala kao iz udžbenika na nekih 30 Celzijusa i 200 odsto vlažnosti. Ja sam se, kao najkrupniji, najviše znojio zbog vlage i vrućine, ali to mi je posao. Sramota je slagati. Sramota je ukrasti. Nije sramota biti znojav kao svinja. Filipinski tajkun je tražio je da ga ne pratim baš rame uz rame, ili, kako mi to stručno kažemo, kao da mu držim kišobran, već da budem na rastojanju. Kao ne poznajemo se. Teoretski, tako je lakše pratiti osobu koju čuvaš, ali je večeras teorija zatajila. Kako držati na oku čoveka koji je visok kao redar iz VII-2? Tu dolaze do izražaja iskustvo i improvizacija. Uglavnom igram po osećaju i pratim poglede i pokrete ljudi dok se on pojavljuje i gubi u gužvi oko šankova s besplatnim pićem koji kao da su namagnetisani. Kada vidim da se ljudi srdačno pozdravljaju ili pričaju s nečim nevidljivim, znam da je on tamo negde. Orkestar odeven u havajske košulje osvežava mi sećanja na muziku od pre 20 godina, a ja pokušavam da prikrijem privremenu razrokost. Jednim okom profesionalno pratim omalenog gazdu, dok drugo oko pomno drži na nišanu porno-divu Pumu Swede. Kad bi ona samo znala koliko smo ona i ja bliski preko interneta. Iz maštarenja pod radnim nazivom "dete u poslastičarnici" budi me slika koja mi se iz perifernog vida ne uklapa u spokojnu atmosferu besplatnog all inclusive. Pažnju mi privlači neki tip. Skrećem pogled ka njemu i na prvi pogled ne vidim ništa sumnjivo. Lep crnac sportske građe, malo viši od mene, deluje sasvim OK. Možda je samo malo popio ili je pod uticajem droga, pa je glasniji od drugih gostiju. Ono što odudara od normalnog ponašanja je prenaglašena gestikulacija. To, samo po sebi, ne mora ništa da znači, ali mi intuicija kaže da obratim pažnju na njega. Višegodišnje iskustvo je pokazalo da se meni ne pali tihi alarm bez razloga. On kao da je predosetio da ga merkam, pa je prišao da se pozdravi sa mnom: - Brother, you are one big mother fucker! - Istina. Kako si, brate? Je l’ se dobro zabavljaš? Pomeram se u stranu da mogu u istoj liniji da vidim i klijenta i razlog za tihi alarm. - Sve je ekstra. Mnogo se dobro osećam... Vidim da već ima poteškoća u sklapanju rečenica. - Brate, ako imaš neki problem, samo mi reci. Ja sam glavni za obezbeđenje ovde. OK? Bacam žandara pik na sto. - Hvala, brate. Ideja mi je bila da mu kažem: majstore, nemoj da praviš sranja na mom brodu. Nisam baš siguran da kroz njegov staklasti pogled dolazi bilo kakva informacija do mozga. Sad znam da nije samo pijan, po zenicama očiju kapiram da je na ekstaziju ili spidu. A zlatno pravilo opreza kaže: mali supermen na početku večeri - veliki na kraju. Ovako izbliza kao da mi je poznat od negde. Čini mi se da je on jebač po profesiji, odnosno porno-glumac. Nije zvezda jer bih ga prepoznao odmah, ali kao da sam ga viđao po porno-sajtovima. A koliko vidim, i gospođice porno-glumice su očigledno familijarne s njim. U svakom slučaju, držaću ga na oku kad god je u blizini mog klijenta, a za ostale putnike postoji brodsko obezbeđenje. Pogled mi se vraća na Pumu Swede. Nažalost, ne uspevam da joj tražim ili dam autogram jer omaleni Dee ponovo nestade u gužvi, ali ovog puta ne uspevam da pročitam po ponašanju ljudi gde je. Kockarski se opredeljujem za stepenice i u zadnjem trenutku ga vidim kako zamiče po crvenom tepihu prema kazinu. Toliko sam se koncentrisao da pratim filipinskog pornografa kako on želi, da ni on sam nije uspevao da me spazi. Kadgod sam mogao, pratio sam senku ili odraz njegove siluete na bilo kakvom sjajnom predmetu. Totalno sam utripovao da sam nevidljivi čovek. Za to vreme moj klijent sistematski je obilazio kazino i svakom kog prepoznaje davao gomilicu žetona u vrednosti od 1.000 dolara. Brojao sam prvih 35 minuta dok je razdavao oko 80.000 dolara. Prestao sam da brojim kad je dvojici tipova iz Kalifornije dao po 25.000... Da imaju ljudi da se kockaju. A razbacivalo se žetonima cele večeri. Samo je špartao od stolova do blagajne i vraćao se sa žetonima koje bi nosile dve gole devojke s natpisom DeeCash na grudima. Nosači su mu bili potrebni jer mu je jedna ruka uvek bila zauzeta čašom s ledom prelivenim džek denijelsom, koji je disciplinovano cirkao. Blago ožedneo, i dalje sam se trudio da ga što neupadljivije pratim. Uvek sam bio u njegovoj okolini praveći se da razgledam stolove ili slot mašine. Nekada sam i sedeo prateći igru za stolom, ali sam uvek bio dovoljno daleko da ne moram biti povezan s njim, a dovoljno blizu da mogu da reagujem ako mu zatrebam. Ugrabio sam trenutak dok je Dee pričao s grupom ljudi a ja bio uz šank da naručim za sebe veliki đus. Ožedneo sam od ovog trčkaranja gore-dole po brodu. Na brzinu eksiram punu čašu i sa zakašnjenjem od nekoliko sekundi počinjem da osećam snažan miris votke u sopstvenom dahu. U jebote, eksirao sam đus-votku. Valjda je šanker hteo da mi krišom učini uslugu pogrešno protumačivši moju konspirativnu narudžbinu. Vrlo brzo počinjem da osećam poznatu toplinu u ušima i obrazima i nežno omekšavanje hoda. Valjda neće niko da me nanjuši da mirišem na alkohol. Nisam imao mnogo vremena da analiziram ljude oko sebe. Najlakše sam prepoznao nekoliko porno-zvezda. Za tipove koji ćaskaju s video-montažerima iz moje firme pretpostavljam da su montažeri, a ova druga grupa s naočarama su programeri. Oni sa skupim satovima sa brdom žetona su vlasnici kompanija koje sarađuju sa DeeCashom. One sa sisama što ih ne poznajem su, naravno, nove glumice. One su od Deea dobijale žetone svakih pola sata. Sponzor večeri koji se odlično provodio dajući svoj novac drugima da se kockaju jednom mi je u prolazu pružio gomilu žetona. Valjda me prepoznao, a nije ukapirao ko sam ja, onako pripit. Nisam siguran da umem sebi da objasnim zašto, ali odbio sam poklon od hiljadu dolara. "Ja se zaista ne kockam, a i kad radim, ne dozvoljavam ništa da mi odvuče pažnju. Reputacija se teško pravi, a lako i brzo gubi," odgovaram kao iz udžbenika za telohranitelje i dodajem u sebi: dovoljno je što sam pijan. Ja ne tvrdim da imam bogzna kakvu reputaciju, ali barem sam veliki i uvek ozbiljan, pa obučen u crno delujem profesionalno. Kako je veče odmicalo, tako se Dee češće zadržavao u istom društvu. Stalno je išao od stola do stola i bilo ga je skoro nemoguće videti duže od nekoliko minuta s istim ljudima. Jedino je čaša sa smeđom tečnošću bila stalno s njim. Primećujem da je počeo nežno da se tetura, neprimetno za druge, ali ne i za mene, koji samo njega gledam. Instinktivno skraćujem rastojanje na nekih pet metra. Pokazalo se - u pravom trenutku. Neka devojka s kojom je već stajao u toku večeri je dotrčala do njega i uspaničeno rekla nešto kao: "Onaj veliki ga je udario..." Koliko mogu da uhvatim fragmente njihovog razgovora, izgleda da je neko udario njenog muža. Dee je odmah krenuo za njom u deo kazina gde je nastao problem. Tu sam već u borbenoj gotovosti, skroz zalepljen za malog gazdu. Izgleda da je mirni deo večeri gotov. U prostoriji gde su dens podijum i stolovi za poker i rulet zatičemo onog crnca koji mi je bio sumnjiv još početkom večeri i ‘vatamo momenat kada kaubojkom udara iza uva prvopristiglog momka iz hotelskog obezbeđenja. Momci koji rade na brodu, kako ja vidim, nisu vični jer su se prepali da mu priđu. Crnac je složio neku zlu facu i jebao nam majku svima u sobi, ali to mene savršeno ne interesuje. Ja imam svog klijenta. "Milan, go get him!" ŠTA? ŠTA, BRE, DA URADIM? Koga da gethimujem? Onoga što bije i rukama i nogama kao sveti Ilija? Pa, nisam, bre, ja... u situaciji da odbijem. Surova realnost je da moram da zaštitim gazdu, a posredno i njegovo društvo. Iznenađujem sebe i vrlo odlučnim korakom polazim ka poznavaocu borilačkih veština. Blefom pokušavam i sebe da ohrabrim. Čarolija samopouzdanja me napušta u trenutku kad kapiram da nemam svoj omiljeni pendrek na rasklapanje, niti onu veliku lampu kojom se obično služim u tučama. A to znači i da ćemo se tući u neravnopravnim uslovima po mene, odnosno fer. Barem da smo trojica s moje strane, ali nismo. Nekoliko koraka, koliko mi treba da pređem do Brusa Lija, deluju mi kao minsko polje. Mozak mi radi intenzivno. Ako krene tom desnom nogom, moram da uđem u njega i probam da ga oborim, da mu ne dam šansu da zamahne nečim drugim. Ne znam odakle mi pade na pamet, ali vadim onu malu ali moćnu lampu i u onom polumraku ga zaslepljujem. S onim raširenim zenicama od spida svetlost mu je delovala verovatno još jača. Dok energično prelazim zadnja dva metra koja nas dele, pokret kojim sam izvadio lampu produžujem i u laganom poluluku bacam lampu na njega. Onako nadrogiran, on je nastavio pogledom da prati svetlost lampe i instinktivno pošao da je odgurne od sebe. Ja sam nastavio svoju kretnju direktno ka njemu i spustio jedan snažan direkt nišaneći pola metra iza njegovih grudi, kroz njega i na dole. Da ne poveruje čovek, ali dok je on hvatao lampu, ja sam direkt zavukao tačno ispod njegovih ruku direktno u pleksus. Pao je kao kula od karata. Osetio sam ogromno olakšanje i želju da dignem ruke iznad glave. Zašto da ne. Dok mu je brodsko obezbeđenje navlačilo lisice, ja sam s podignutom pesnicom slavio pobedu: "Who's da man?" Nikad u životu nisam uradio nešto slično, niti mi je padalo na pamet. Jebem li ga, da li slabije podnosim brodove ili me ponelo gradivo?! Možda je od votke? Šta je - tu je. Pobedio sam opasnog protivnika pred domaćom publikom, pa je red da se malo poradujem. Ako treba da se stidim, stidim se... Pomalo. Ovaj incident je primetno ubio atmosferu na brodu koju je samo delimično popravio performans dveju devojčica na šipki. Dve gole devojčice, naravno. Malo su se igrale sa šipkom, malo međusobno. Onda je usledilo ljubljenje i lizanje u koje su uvukle i dobrovoljca iz publike. Sve u svemu, solidan seks na mini-bini u kazinu koji je zadnjom tačkom privukao dosta publike. Oko Filipinca je desetak ljudi koji su prežvakavali minuli incident. Ja sam u centu pažnje jer je Mister Dee bio impresioniran mojim gestom, pa se neprekidno hvalio pred okolinom da je njegovo obezbeđenje najbolje na svetu. Pa, dobro, ako čovek tako kaže. Ubrzo su se pojavila svetla s kopna. S moje strane dugopriželjkivano pristajanje u luku je suočilo Mr Deea s pogrešnom odlukom. Naseo je na loše odglumljeno kajanje utamničenog kik-boksera jebača i naredio brodskom obezbeđenju da ga puste. Skidanjem lisica prekršena je procedura po kojoj uhvaćenog uvek predaju obalskoj policiji. Ja sam probao da predočim mom poslodavcu da najverovatnije pravi grešku i ukažem na "mali supermen - veliki supermen" pravilo, ali s druge strane, čovek nije hteo da komplikuje situaciju i uvlači policiju u proslavu svoje firme. Mogu da razumem. Prišao sam crncu i rekao mu da ima drugu šansu i da dobro razmisli šta će uraditi jer, ako dejstvuje policija, čeka ga spavanje u zatvoru, a možda i robija. Stakleni pogled je prolazio kroz mene dok je klimao glavom. Jebem li ga, da l' se kaje ili stondira. - Šefe, ovaj će napraviti sranje ponovo! Ne bih ga stavljao u autobus s ljudima. - Ma, okej je... Ako i napravi sranje, uvek možemo da zovemo muriju! - potvrđuje svoju odluku Dee. Ni njemu se ne dovodi policija na događaj koji organizuje njegova firma. Nikom nije do negativnog publiciteta. Još jednom sam, pred povratak u hotel, skrenuo pažnju problematičnom momku da će biti uhapšen ako napravi i minimalni incident u busu. U našem eskalejdu sam doživeo bujicu pitanja. Iznenada sam svima postao interesantan. Mene je prošla euforija i uglavnom glumim frižider, i to ne samo oblikom tela. Hladno i ledeno odgovaram, čime pospešujem njihovu impresioniranost bodigardom koji ume da se bije. Nekoliko njih mi uzimaju brojeve telefona, obećavaju da će me voditi u Vegas, Kanadu... Pominje se i Holivud, ali ne ovaj lokalni, nego onaj pravi u Kaliforniji. Bez obzira na to što znam da su to prazne priče, strpljivo saslušam šta ko ima da kaže. Na parking ispred hotela dolazimo malo pre autobusa koji trubi i ablenduje. Ne povezujemo baš u trenutku o čemu je reč, ali kada su ljudi počeli da istrčavaju iz autobusa, traže pomoć hotelskog obezbeđenja i zovu policiju, počeli smo da kapiramo da zarobljenik koji je dobio drugu šansu ponovo bije. Brzo se penjemo na stepenište da bolje vidimo situaciju u autobusu, baš u trenutku kada prva tri policajca ulaze. Crnac oborio nekog na sedište i pesnicom ga više puta udara. Vidimo neku žena kako proba da ga odvoji i dobija udarac u glavu. Prvi policajac prilazi i samouvereno proba da ga odvuče sa žrtve. Jasno vidimo kako je policijska šapka udara u staklo autobusa baš tu, pred nama, kada je dobio udarac u glavu. Znao sam šta sledi. - Pazi sada kako će ga prebiti! Znao sam da je tu jebeni kraj zezanja s crncem. Udareni policajac s novom dozom opreza fintira udarac u glavu i baca se oko struka prežaljenom. Druga dvojica policajaca preskačući preko sedišta hvataju osumnjičenog jedan za ruke, a drugi oko vrata i obaraju ga u vrlo čudnom položaju na autobusko sedište. I kao što sam predvideo, počeli su besomučno da ga tuku pesnicama i pendrecima. I to pendrek koriste kao koplje bodući ga nemilosrdno u stomak i genitalije. Povremeni zamasi kaubojki su jenjavali kako je crnac gubio svest. Ovo je bilo jedno od brutalnijih prebijanja koje sam video. Onesvešćenom mu stavljaju lisice i guraju mirišljave soli pod nos da bi mogli da ga izvedu iz busa. Onako ošamućenog, više su ga izneli nego izveli iz autobusa. Iz jednog od dva tek pristigla auta s rotacionim svetlom izlazi neki ćelavi pandur i zadaje dva jaka aperkata u lice poluonesvešćenog koji pada licem ka asfaltu jer su mu ruke bile vezane iza leđa. Osumnjičeni za napad na policajca prilikom podizanja s tla sasvim slučajno udara glavom u autobus, a zatim i u policijski auto. Policajci ga vuku kao komad starog nameštaja koji ide u đubre i namerno mu lupaju glavom o sve i svašta. Vidim da je Dee skroz zblanut i blago ubledeo, pa mu objašnjavam: - S policijom u južnoj Floridi nema zezanja. Otkako su ponovo preuzeli Majami pod kontrolu nakon rata kubanskih i kolumbijskih bandi, policija je toliko jaka i surova da nikakva mafija ne uspeva. Policija je sada mafija. Kod njih ne važi oko za oko. Oni idu dva oka za oko, obe ruke i jedna noga. Da se zna ko je glavni. Nedavno je tip potegao pištolj na policajca baš iza moje zgrade. Te noći sam čuo desetak pucnjeva. U zvaničnom izveštaju na TV-u rečeno je da se prestupnik ubio kad je došla policija. Dakle, nema zezanja. Nobody fuck with Chuck. Dee me gleda i dalje zblanuto, kao da će mu pozliti. - Ne podnosim nasilje. Idem u sobu. Zavlači ruku u džep i broji sedam novčanica od po sto dolara za svaki sat proveden s njim. Uzimam novac s dubokim naklonom. On nastavlja da broji i daje mi još 700 dolara. - Ovo ti je bonus za večeras. Hvala ti puno. Vidimo se sutra... Javiću ti kada. Idem sada, nije mi dobro. - Razumem, gospodine... A ništa mi nije jasno. Kako je čovek potrošio 350.000 dolara, a da nije kupio zgradu, stan ili barem automobil?

Potresno svedočenje roditelja Sonje Savić

Dan posle sahrane glumice Sonje Savić kiša je uporno lila nad Donjom Gorevnicom. Iz kuće njenih roditelja, Mikaine i Milovana, ljudi su ulazili i izlazili sa suzama u očima. Njih dvoje ih dočekuju u skromnom dnevnom boravku i trude se da ostanu pribrani. Oboje su stari. Sonja im je bila sve i njena smrt je nešto najgore što je moglo da im se dogodi, kažu u ispovesti za „Gloriju”. Mikaina je sudija, a Milovan inženjer u penziji. I ruke i glas im podrhtavaju dok primaju saučešće. Svaki put kad izgovori Sonjino ime, Mikaina zaplače i ne može da zaustavi suze. “Plašila se da se nama nešto ne dogodi, a ona je ostavila nas”: Milovan i Mikaina Savić - Došla je kod nas za svoj rođendan. Bila je ovde od 14. do 16. septembra, a onda je otišla u Beograd. Tada smo je videli poslednji put! Bili su joj brat, snaha, njihova deca i Milovanove dve sestre. Išli su na kupusijadu u Mrčajevcima, zabavljali se, smejali, vozili na ringišpilu. Sve je izgledalo normalno. Išla ispred vremena Mikaina se ne seća da je bilo nekog lošeg predosećaja. - Ona se samo žalila da je bole noge i da ne može da stoji. Govorila je kako mora da smrša još tri kilograma. Lepo je izgledala, ali je stalno stremila nekoj idealnoj težini. Godinama je živela na đevreku ili krofni. Nije ni imala novca. Slabo je bila angažovana i mnogo je patila zbog toga. Nisu izbegavali da sa njom popričaju o toj temi! - Ne samo da se žalila meni i ocu, nego je i stalno plakala. Reditelji s kojima je ostvarila dobre uloge godinama je se nisu setili, iako je Sonja dobila “Zlatnu arenu” u Puli, nagradu publike u Veneciji i mnogobrojna domaća priznanja. Još pre završetka studija igrala je u filmu “Leptirov oblak” i teško je podnosila to što joj nisu nudili uloge. Snimila je oko pet kratkometražnih filmova. Sve što je zarađivala ulagala je u to. Ubeđivali smo je da ne troši novac, jer takve stvari nisu komercijalne i na njima ne može da ostvari profit, ali ona mi je govorila: “Mama, ja to jednostavno moram da ovekovečim”. Bila je veoma talentovana, ali i oštra na rečima. Nije pripadala nijednom klanu, niti partiji. Govorila je ono što su drugi mislili, a nisu smeli da kažu. Pomagala je svima kojima je bila potrebna pomoć. Uvek je bila iskrena i nije razmišljala o posledicama. Išla je ispred vremena, ali mi sada više nemamo ništa od toga. Mi smo izgubili sve. Kratka poruka Kada je posle rođendana Sonja otišla u Beograd, čuli su se sa njom telefonom. Sonja se plašila za njih. - Poslednju poruku koju nam je poslala bila je: “Stigla sam u Beograd”. Kasnije nam se javila i telefonom. Dugo smo pričale, bila je dobro raspoložena. Govorila nam je da se čuvamo i idemo kod lekara, jer ona nema nikog osim nas. Mnogo se plašila da se nama nešto ne dogodi. Od čega je Sonja živela? - Godinama smo je mi izdržavali. Slali smo joj novac koliko smo mogli, jer smo oboje već dugo u penziji. Stanovala je u četvoroiposobnom stanu. Mi smo plaćali sve račune, zato što ona jednostavno nije imala od čega da izmiri te obaveze. Radovala se kad je snimila film s Milutinom Petrovićem i kad je prošle godine počela da nastupa s monodramom “Tajna venčane fotografije” Olge Stojanović. Posle premijere u Beogradu komad je izvodila širom Srbije. Sonja je ovom predstavom pokazala kako u malim gradovima i dalje ima svoju publiku. Sale su uvek bile prepune. Đak generacije Sonja je u osnovnoj školi bila đak generacije. Milovan svedoči kakva je bila kao kćerka! - Bila je veoma samostalno dete, i mi smo to poštovali. Rano je počela da ide na snimanja, znao sam da je tamo pušila, ali kod kuće, pred nama, nije. Često sam imao utisak kako je brzo porasla, jer sam, zbog posla, stalno bio na putu. Radio sam kao inženjer u “Progres Investu”. Dolazio sam kući samo na nekoliko dana. Prepakovao bih kofer, a onda ponovo na avion. Nisam morao da brinem, Sonja je radila ono što je volela i bila je veoma uspešna u tome. Ali vremena su se, na našu veliku žalost, drastično promenila. Sonja je počela mnogo da puši. Primetili su da odskače od svoje generacije, ne samo po ocenama nego i po stavovima! - Nije to uopšte bilo teško. I sada, kad je radila monodramu koja je trajala duže od jednog sata, glumila je bez ikakve beleške ili suflera. Osim izvanrednog intelekta, imala je i veliko srce. Volela je svoje kolege. Dok je bila popularna, pomagala je svima kojima je bila potrebna pomoć. Mnogi, sada veoma poznati i priznati ljudi iz sveta filma, nedeljama su spavali i hranili se u našoj kući, jer nisu imali novca. Ali kad je njoj trebalo da se pomogne, nikoga nije bilo, mada su svi znali da je u besparici. Otkada su se preselili u Donju Gorevnicu, nažalost, nisu je često obilazili. - Ona je s vremena na vreme dolazila kod nas. Ponekad bi ostajala pet-šest dana, ali je stalno žurila da se vrati u Beograd. Plašila se da će je neko pozvati da joj ponudi angažman, a ona neće biti tamo. Umela je da bude i veoma tvrdoglava. Sećam se da nije prihvatila ponudu za neke TV serije, govorila je kako neće da radi za Miloševićevu televiziju. Nismo je ubeđivali. Znam i da joj je Dejan Mijač ponudio neku pozorišnu ulogu, ali je i tu ponudu odbila. Nije volela klasična pozorišta, privlačile su je alternativne scene. Na sahrani samo jedna koleginica Od Sonjinih kolega na sahranu joj je došla samo jedna mlada glumica? Ne ljute se oni ni na koga, niti ima gorčine u Milovanovom glasu. - Niko nije došao osim mlade glumice Dare Rančić, kojoj je moja Sonja držala časove. Dok sam bio u Beogradu, javio mi se reditelj jednog filma i rekao mi da sedi u montaži i plače. Sada su nas zvali iz pošte da odemo i podignemo telegrame koji su stigli, jer ih ima toliko da poštar ne može da ih donese. Mnogi su nam saučešće izjavili telefonom i verujem da neke od njih sada grize savest. Zahvaljujući nama imala je od čega da živi, ali ona je patila zbog toga što smo je mi izdržavali, jer je mnogo volela da radi. Bila je veliki profesionalac. Nikada nije zakasnila na snimanje. Ne ustručavaju se da progovore i o tome što su Sonju često dovodili u vezu sa drogom! - Znamo da je uzimala “dijazepam”, i još neke antidepresive, ali morala je, nije joj bilo lako. Cela javnost misli da je bila težak narkoman. I da je konzumirala narkotike, sigurno nije jedina iz te branše, ali samo su našu Sonju razapeli na krst. Mnoge njene kolege su umrle za kafanskim stolom, ali niko nije ni spomenuo da su bili teški alkoholičari. Koliko ja znam, i alkohol je porok. Od čega je ona mogla da se drogira kad je od nas tražila novac da preživi? Zašto je naša kćerka jedina kojoj se i posle smrti zaviruje u privatni život kad su sve druge slavili? Sonjini roditelji svedoče kako nije istina da je stan u kome je živela bio prazan ili u haosu kako je pisano. - Sonja je imala jedan visoki dušek na kome je obožavala da leži i čita, ili gleda televiziju. Imala je radnu sobu gde je montirala svoje filmove na kompjuteru. Živela je skromno, ali ona je bila jednostavna devojka i nije tražila mnogo. Niko nas nije pitao da li nam treba pomoć, gde ćemo i kada da je sahranimo. Ali nama više ništa i ne treba, mi smo izgubili sve što smo imali.

 

 

UMRLA SONJA SAVIC

Глумица Соња Савић преминула је у свом стану у Београду. Соња Савић је рођена 15. септембра 1961. године у Чачку. Глумом је почела да се бави у аматерским трупама, а дебитовала је на филму "Лептиров облак" 1977. године. Глуму је дипломирала 1982. на Факултету драмских уметности у Београду. Филмским улогама током осамдесетих година "Живети као сав нормалан свет", "Уна", "Шећерна водица", "Давитељ против давитеља", "Балкански шпијун", "Чавка" изборила је статус звезде домаћег филма креирајући улоге изван одређеног фаха, али увек са препознатљивим личним печатом. За улогу у филму "Живот је леп" (1985) награђена је на фестивалу у Венецији. Деведесетих година ређе се појављује на филму "Ми нисмо анђели", "Увод у други живот", "Ни на небу ни на земљи", "Урнебесна трагедија", али је све активнија као редитељка - "Први српски техно водвиљ", "Супернаут - Београд андерграунд", "Плеј" и последњи филм "Шарло те гледа". Велики повратак на глумачку сцену уследио је после улоге у филму "Хлеб и млеко" (2001), награђеног Златним лавом у Венецији. Филм "Југ-југоисток" у којем је играла, добио је награду београдског ФЕСТ-а "Небојша Ђукелић".У Србији је у новије време имала главну улогу у филму Милутина Петровића "Југ југоисток" (2005). Ове године публика је могла да је види у седам репризираних епизода телевизијске серије "Вратиће се роде" у лику Даринке. И поред богате филмографије, која броји више од 50 филмских и тв наслова, Соња Савић је сматрала да је занемарена и недовољно схваћена на овдашњој културној сцени. У последњих десетак година повремено се повлачила из јавности и посвећивала алтернативној уметности у области експерименталног филма, театра, музике и мултимедија. Њен приватни живот, према писању штампе, али и према њеним изјавама, није био сређен у класичном смислу те речи. Одбацивала је све табуе, оштро критиковала свако лицемерје и, како је оцењивала, општу чамотињу и жабокречину културног естаблишмента. Говорила је да се, када би могла поново да бира, не би одлучила за глумачку професију, али да би свакако била слободни уметник.

Umro Zvonko Milenković, "Roker s Moravu"

Zvonko Milenković je ostavio za sobom dvoje dece i muzicku karijeru koja se godinama vezivala pre svega za kultnu srpsku grupu “Rokeri s Moravu” – Boris Bizetić, Zvonko i drugari bili su kolektivno sećanje čitavih generacija. Jer samo su oni umeli tako profesionalno da se blesave, da "pljuju s ljubavlju", da zdravim humorom i sočnim, seljačkim jezikom, ismejavaju nadiranje jevtinog folka i malaksalog roka u našoj muzici. U Beogradu je, posle duge i teške bolesti, na Prvoj hirurškoj klinici umro Zvonko Milenković. Ostavio je za sobom dvoje dece i muzicku karijeru koja se godinama vezivala pre svega za kultnu srpsku grupu “Rokeri s Moravu” – Boris Bizetić, Zvonko Milenković i drugari bili su kolektivno sećanje čitavih generacija. Nijedna televizija, ako je htela gledanost, nije mogla bez "Rokera s Moravu". Jer samo su oni umeli tako profesionalno, muzički ozbiljno, da se blesave, da "pljuju s ljubavlju", da zdravim humorom i sočnim, seljačkim jezikom, ismejavaju nadiranje jevtinog folka i malaksalog roka u našoj muzici. I išlo im je. Bili su gospodari svog žanra, i sami sebi jedina konkurencija. A upravo je Zvonko otpevao većinu pesama “Rokera s Moravu” (koje je napisao Boris Bizetić), glumio je u skečevima koji su snimani za emisiju Bebevizija (TV Politika), kasnije BB Show – koji je doživeo čak 556 epizoda, i učestvovao u mnogim emisijama, “projektima”, spotovima. Najveća onlajn enciklopedija Vikipedija nije propustila da zabeleži kako je “kao mlad pobeđivao je na raznim takmičenjima u pevanju narodne muzike”. Njome se, naravno, i samostalno bavio (objavio je 3 singla i jedan LP). Zvonko je u “Rokerima…” bio od osnivanja, 1977., pa do prekida, 1991. godine. Grupa se ponovo okupila i objavila album Projekat (2007), a Zvonko i Boris su bili jedini članovi. Pojavio se i u filmovima “Tesna koža 2” i “Tesna koža 4”. Sa Borisom Bizetićem se upoznao u vojsci, u Rijeci. Priča kaže ga je otac poslao u Rijeku u vojsku, jer je to bilo najudaljenije mesto od Kukljina (gde je Zvonko rođen 8. maja 1956. godine), kako bi ga razdvojio od devojke u koju je bio zaljubljen. U kasarni na Trsatu, gde je služio u Autojedinici, sreće se sa Borisom (tu je nastala i prva pesma) i tako i počinje i njihovo dugogodišnje prijateljstvo i uspešna saradnja. Po povratku u Kruševac, Zvonko je počeo da radi u Hemijskoj industriji “Župa”, ali je usledio poziv od Borisa Bizetića za snimanje. Zvonko se obratio svom direktoru Miroslavu Miškoviću (koji će kasnije postati jedah od najbogatijih ljudi u ovom delu sveta) sa molbom da ga “pusti na neko vreme”. Mišković je, očigledno, imao sluha, dao mu je odobrenje, kao i mogućnost da se vrati ako ne uspe. Od te 1977. do 1991. godine “Rokeri s Moravu” su objavili devetnaest albuma i pet video-izdanja prodatih u više miliona primeraka. Tu su i padali trofeji: zlatne, dijamantske i platinaste ploče, "Zlatna ptica" (posle prvog miliona prodatih ploča - 1980.), "Zlatni pobednik Beograda", "Oskar popularnosti"... Održali su više od dve hiljade koncerata širom nekadašnje Jugoslavije i pevali od Evrope, preko Amerike, do Australije. I onda je došla 1991. Kad topovi progovore, muze zaćute. Masovno su počeli da nose šajkaču oni koji je do tada nisu nosili. “Rokeri” su okačili instrumente o klin i bavili se nekim drugim poslovima i vizijama. Zvonko je neko vreme bio i na čelu beogradske izdavačke kuće “Jugodisk”, čiji su “Rokeri s Moravu” i bili ekskluzivci. Posle šesnest godina, “Rokeri” – tačnije Boris i Zvonko - su se vratili i 2007. objavili novi album “Projekat”. U pesmama se pojavljuju novi problemi današnjice kao što su SMS, silikoni, iz dvojke u keca i mnogi drugi. “Album se zove "Projekat". A zove se tako da bi sebi omogućili psihoterapiju u ovom kretenskom vremenu. Da bi pokazali kako pesme mogu da budu smislene i duhovite u tekstu, uz originalnu, nekradenu melodiju, i to, baš, u vremenu kada se snima i peva sve i svašta” – bilo je objašnjenje “Rokera”. Na žalost, ispostavilo se da je to i njihov poslednji “projekat” u tom sastavu. Ostaće mnogo hitova i sećanja na najtiražniju srpsku grupu: “Stojadinka ove šiša”, “Turio Ljubiša pivo da se ladi”, “Čorbas pasulj volem”, “Kod Đoku u disko”, “Drma, drma plovak”, “Tango Javorka”… sve do “Proje”, “SMS”-a, “Silikona” na prošlogodišnjoj ploči. Ostale su i pesme koje je Zvonko snimio samostalno (“Jasmina”, “Ne tražite da vam pevam”, “Samo ja znam”, “Svadjamo se, mirimo se”…). Priča o Zvonku i “Rokerima”, posle svega, čini se nedovršenom. Život, na žalost, često ima takve planove… >>> Trista cuda Rokeri s Moravu - Koktel hiteva! Ostace trag... - Jedan od onih koji je rođen na radost drugih, bio je i moj drug iz vojske, prijatelj, saradnik i kum - Zvonko Milenković. Uvak rado viđen u društvu i spreman da u svakom trenutku otpeva set “starih, dobrih” izvornih narodnih pesama (u čemu je bio majstor), Zvonko je uvek bio oran za šalu, po čemu će ga prijatelji i saradnici pamtiti. Meni, koji sam (pre 32 godine) sa njim proveo vojničke dane, a kasnije, estradno obišao čitav svet i bivšu Jugoslaviju, izuzetno je teško da se pomirim sa činjenicom da ga više nema. Srećom, ostali su audio i video-zapisi kao dugovečan trag njegovog udela na našoj muzičkoj sceni - reči su Borisa Bizetića na vest o Zoranovoj smrti. "Projekat" - Dakle, ja sam Zvonko Milenković. Čarapan. Selo Kukljin, kod Kruševac. Sto metara od Moravu. Inače, ekonomski tehničar. Je l' kratko? – predstavio se Zvonko u jednom od poslednjih novinskih razgovora, prošle godine. Razgovar je napravljen u Zvonkovom stanu, negde na kraju Zemuna, nedaleko od Konjičke škole, a “paralelni” sagovornik bio je Boris Bizetić. - Zvonko i ja smo se upoznali pre trideset godina u kasarni, na Trsatu, u Rijeci, gde sam ja bio vođa vojničkog orkestra. Tada mi je Peca gitarista pričao hvalospeve o pevaču iz Autojedinice, i ja mu rekao da ga dovede kod nas. Od tog aprila 1976. do danas smo prijatelji, saradnici i kumovi. A što se mene tiče, i viši sam od njega, a i rođen sam u Beogradu, mada su mi i otac i majka iz Pomoravlja – ispričao je “u cugu” Boris. Razgovor je napravljen u vreme povratka Rokera na muzičku scenu albumom “Projakat”. Zvonko i Boris su verovali u “veliki kam-bek Rokera”, objašnjavajući kako su “Rokeri stanje duha. I treba da se vrate upravo tamo gde su stali”. Nove pomodnosti i kultura, tehnološki napredak i opsesije jesu tema tekstova pesama na poslednjem albumu: „SMS“ (mobilni telefon kao sastavni deo organizma svakog našeg čoveka), „Meraklije“ (oda noćnom životu na splavovima uz obavezne trubače), „Tabloidi“ (o skandalima kao duševnoj hrani), „Iz dvojke u keca“ (kladionice), „Proja“ (protest protiv fast fud ishrane), „Silikoni“ (situacija u beogradskoj Ulici Strahinjića Bana, poznatijoj kao „silikonska dolina“)...

1 2 3 4 5  Sledeći»