Uoči koncerta u Zagrebu plasirane Brenine fotografije u maskirnoj uniformi, nastale na snimanju spota „Ljubav je" 1996. godine
Pred najavljeni koncert Lepe Brene 13. juna u zagrebačkoj „Areni" pojedini hrvatski mediji ponovo pokušavaju da diskredituju srpsku folk divu
U tekstu uz fotografiju kaže se da čitaocima nije bilo jasno kako je moguće da pevačica koja je paradirala u uniformi vojske koja je napravila toliko zla Hrvatskoj i BiH, može da održi koncert u novootvorenoj zagrebačkoj „Areni" - kaže za Press jedan hrvatski kolega koji je, razumljivo, želeo da ostane anoniman, i dodaje da je i pored toga interesovanje za predstojeći Brenin koncert nezapamćeno.
Sporne fotografije zapravo nemaju nikakve veze s Breninim „vojnim angažmanom", već su nastale tokom snimanja spota za pesmu „Ljubav je" iz 1996. godine
Breni, naravno, nije drago što se takve dezinformacije plasiraju upravo sada, pred veliku povratničku turneju, ali ona veruje da to neće uticati na njenu vernu publiku koja je godinama čekala da je ponovo vidi - kaže izvor blizak našoj pevačici, i dodaje da se Lepa Brena upravo odmara u Hrvatskoj u Novom Vinodolskom, u kući nekadašnjeg tenisera Bruna Orešara, dugogodišnjeg prijatelja porodice Živojinović.
Ona nije žena koja ume da planira. Nema viziju svog života i karijere i ništa od onoga što joj se do sad desilo nije unapred smislila. Čak i da jeste, sigurna je da bi ispalo drugačije. I da je, recimo, baš htela da u poslednjem "Utisku nedelje", njenoj autorskoj emisiji koja traje već trinaest godina, gosti budu onako fini i uljudni, ne veruje da bi joj uspelo. Ali, eto, i to je ponekad moguće u našim medijskim političkim pričaonicama.
- To se u poslednje vreme često dešava - ističe Olja Bećković. - Ne bih rekla da su se naši političari promenili. Iz nekih razloga im u strankama savetuju da u "Utisku nedelje" promene način razgovora. Veoma mi imponuje što su ljudi poznati po incidentima i po tome da govore prejake i nepromišljene reči, u "Utisku nedelje" kao male mace.
Bez dlake na jeziku, sa oreolom opasnice i osobe koja otvoreno pokazuje naklonost ili antipatiju prema gostu u studiju, Olju Bećković kolege najčešće vide kao "jednu od najintrigantnijih pojava u srpskom novinarstvu". Takav epitet je zaslužila, smatra ona, ponajviše zbog toga što se nikako ne uklapa u tamo negde stvorenu sliku voditelja: šta sme da pita i koliko daleko sme da ode u otkrivanju istine, kako da se ponaša…Ipak, najveća intriga vezana za O. B. jeste ko joj svih proteklih godina drži leđa! E, to još niko nije uspeo da otkrije.
- Moja osnovna profesija je gluma - kaže. - Time sam pokušavala da se bavim do dvadeset pete godine. Moj glavni problem vezan za tu profesiju je bio što mi se najviše sviđalo da igram sebe. I tamo gde je bilo prilike da igram sebe bila sam odlična, a u svemu drugom očajna. Novinarstvo mi je leglo zato što je meni tu dozvoljeno da budem ja. Dozvoljeno je da se kaže: "Ovo je autorska emisija Olje Bećković" ili "Olja Bećković ima pravo da u svojoj autorskoj emisiji ima stav."
Paket pod imenom O. B.
Novinarstvo joj je, dakle, dalo pravo da bude ono što jeste. Nije imala razloga da se menja, niti je ikom padalo na pamet da to od nje traži.
- Televizijske stanice koje su me zvale da radim kod njih, htele su da kupe ono što sam ja. Nisu tražile bolju dikciju, da govorim drugačije ili da me ofarbaju. Ne! Hteli su ceo paket pod imenom Olja Bećković! Sve sa mojim (ne)vaspitanjem i drskošću.
Doduše, Olja više nije onako otvoreno neprijatna prema gostima kao što je znala ponekad da bude. Što je čovek stariji, to je tolerantniji. Sirovost, nesuptilnost i bezobrazluk su ipak svojstveniji mladosti. Deo te mladosti je, to vidi kad gleda stare snimke, i odsustvo stila u odevanju. Dozvolila je da je oblače razni butici i to u krpice koje privatno ni u snu ne bi nosila. Ali, događalo se nešto neverovatno: ono što bi ona nosila u nedelju uveče, prodavalo se već u ponedeljak u devet ujutru! I tu je nastalo zatrčavanje. Vlasnici butika su počeli da igraju igre i da uvaljuju stvari koje nikad ne bi redovnim putem prodali. Seća se i kako je 1994. godine Studio B napravio kompenzaciju s jednom modnom kućom, pa su sve novinarke išle tamo da za određenu sumu napune svoje ormane, a zauzvrat su bile dužne da se pojavljuju u tome pred kamerama. Sve u istom! Ona u oker plisiranoj suknji a njena koleginica u istoj takvoj, ali bordo. Užas! Jedno kratko vreme Olju je oblačila Dragana Ognjenović, a onda je prešla na privatnu garderobu. Njen stil je jednostavnost, a ne da bude okićena kao božićna jelka. Tako je ušla u crno.
Svojstveno O. B. je i da se gostima u studiju obraća sa "ti", ali samo onima, veli, s kojima je generacijski bliskija i s kojima je i inače na "ti".
- Posle 5. oktobra je zaista nastao problem međusobnog oslovljavanja takozvanih političkih novinara i dotadašnje opozicije. S tim ljudima koji su došli na vlast, znala sam se duže od decenije i teško mi je da s njima odjednom budem strogo zvanična. Napominjem, pri tom, da niko od njih ne dolazi u moju kuću, niti spada u moje prijatelje. Političari nisu deo moje ekipe, mog sveta.
A šta je bilo sa Oljinim prelaskom sa Televizije B92 na RTS? Jer kad god je ulove negde u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem, generalnim direktorom nacionalne televizije, u novinama osvanu takvi naslovi. Poslednji, najsenzacionalniji put, zimus, na naslovnoj strani jednog tabloida. Sutradan je izašao Oljin i demanti "Mreže".
- Uprkos tome, posle deset dana me zove novinar Tanjuga i pita da li prelazim na RTS. Izgleda da je ona frazetina da demanti ništa ne vrede, živa istina. Dakle, ja ne prelazim na RTS! Mada bih, kad bih pravila sebi kampanju, svaka dva meseca u javnost proturala priču kako mi se nudi nekakav transfer, što bi bila nedvosmislena poruka mojim sadašnjim domaćinima, TV B92: "Ej, nosite je na rukama, može da vam ode svakog časa."
Zanimljiv dečko
Sa Oljom smo tog dana sačekali njenog sina ispred škole. Luka ima jedanaest godina i ide u četvrti razred. Onako u hodu, dečak je majci odmah podneo izveštaj: kako ga je učiteljica pohvalila za dobro urađene zadatke iz matematike i da su imali pismeni zadatak iz srpskog jezika. Saznajemo i da trenira košarku u "Crvenoj zvezdi".
- Još je mali i ni u čemu ga ne forsiram - kaže Olja. - Koristim recept mojih roditelja. Sestra i ja smo se upisivale u sve moguće sekcije. Oni nikad nisu otišli u školu. Mislim da tata nije znao ni gde je bila. Ja, međutim, idem na roditeljske sastanke zato što se to od mene očekuje. Da se ne bi pomislilo kako me ne zanima ili ne znam šta. Mnogo mi se dopada kad vidim da Luka čita knjigu uveče pred spavanje. Vidim i da je i to što piše u školi O. K. Deluje mi kao zanimljiv dečko.
Priča i kako je Luka dobio ime mnogo pre nego što se rodio. Oljina devojačka slava je Sveti Luka, a i slava njenog pokojnog muža je Sveti Luka. Nekako je bilo najprirodnije, o tome su se dogovorili još dok su se zabavljali, da se jednog dana baš tako zove njihov sin ako ga dobiju. U međuvremenu je ime Luka postalo toliko popularno da je Olji pokvarilo osećaj ekskluziviteta.
Pitam je i za nedavno gostovanje Arsena Dedića u beogradskom Domu sindikata. Da li je ljubavna poema "Vera Pavladoljska", koju je njen otac, naš veliki pesnik Matija Bećković, svojevremeno posvetio njenoj majci, a Arsen je tako fantastično pevao, razlog njenog odlaska na koncert?
- Arsen je deo mog najlepšeg detinjstva! - uzvikuje.
Ona i njena sestra bliznakinja Ljudmila su imale šest, sedam godina kad su se preselili u novogradnju na Konjarniku. Jednog dana se javio Arsen Dedić i rekao da će im doći u posetu. Olja i Ljudmila su izbezumljene od uzbuđenja obilazile ceo kraj i deci saopštavale kako im dolaze Arsen i Gabi. Tako je ispred ulaza u zgradu popularnog pevača sačekala gomila klinaca.
- I prvi koncert na kome smo zajedno bili mama, tata, Ljudmila i ja, bio je koncert Arsena Dedića, u istom tom Domu sindikata. Sedeli smo u prvom redu. Još mogu da osetim onaj miris dvorane i da se setim tog glasa.
Ovog puta, međutim, Arsen nije otpevao "Veru Pavladoljsku".
- A ja sam samo to čekala i mislila: "Sad će, sad će…" - priznaje Olja. - Bilo mi je čudno što je nije otpevao. Možda je i bolje što nije. Mislim da bismo se, sad kad mame nema, ćale, Ljudmila i ja teško od toga oporavili.
Koliko je Matijina čuvena poema bila popularna, njegove ćerke su saznale igrajući se u dvorištu. Često su im prilazili neke devojke i mladići s molbom: "Možete li da nam donesete knjigu "Vera Pavladoljska"?
- S druge strane, ta poema je u našoj kući bila predmet humora - otkriva Olja. - Mama je uvek tvrdila da to uopšte nije ona, da je pre reč o pesničkom bezobrazluku, da je on njoj samo marno ime, a ko zna ko je ta kojoj je on to napisao. Nažalost, da je to zaista ona, prvi put sam shvatila kad je mama umrla. Shvatila sam ko su to dvoje ljudi i kakva je to bila ljubav. Njih dvoje su stvarno morali da se nađu i da provedu četrdeset godina zajedno. To nije kič priča. To je beskrajno obožavanje dvoje ljudi što spolja uopšte ne mora da izgleda tako.
Nepodnošljiva devojčica
Tvrdi da je bila devojčica s najgorim mogućim osobinama.
- Zaista sam bila nepodnošljiva. Ja sam, ne biste verovali, već u sedmom osnovne čupala obrve, šminkala se, raskopčavala košulje, nosila štikletine. Ustajala bih u sedam ujutru i "figarom" uvijala kosu. Često sam imala ranu na čelu od vrelog kolmajza koji bih u žurbi zalepila na kožu. Kad krenem iz kuće, sećam se, mama mi kaže: "Molim te, probaj da ne afektiraš mnogo." To me je užasno pogađalo.
Stalno je želela da bude u centru pažnje i to je radila na najpogrešniji način. Pritom je njena pet minuta starija sestra uvek bila normalna. Uvek u farmerkama i košulji. Olji nikako nije bilo jasno zašto se Ljudmila svima više dopada, i dečacima i devojčicama.
- Koliko god da sam se trudila, sve je išlo naopačke. Tih pet minuta je odlučilo da Ljudmila bude starija sestra što ona, priznajem, i jeste. Uvek je bila ozbiljnija i pribranija. Otkad je mama umrla, gledam je, ponaša se kao da je starija od svih nas. I od tate i od mene. Dok smo bile mlađe, mene su smatrali tatinom, a nju maminom ćerkom. Sad mi se često učini da sam ja u međuvremenu postala više mama, a Ljudmila tata.
Sa nepunih sedamnaest godina, posle trećeg razreda gimnazije, Olja je odlučila da upiše glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Matija je bio očajan jer je smatrao da gluma ne može da usreći njegovu ćerku. Seća se da joj je tada rekao: "Čovek provede ceo život u potrazi da otkrije ko je i nije dobro da neko sa sedamnaest godina odluči da bude neko drugi, da govori tuđe reči. Znači da odustaješ od tog kopanja."
Olja se seća i da je na prijemnom pisala sastav na temu zašto hoće da bude glumica. Nedavno joj je slučajno dopao do ruku.
- Tekst je potresan - kaže. - Glavna rečenica koja se ponavlja osamsto pedeset i tri puta je: "Ja hoću da me neko voli." Nigde nisam napisala da želim da budem slavna i popularna. Zašto je to bilo tako, ne znam. U porodici smo se svi neizmerno voleli, a ja sam se ponašala kao dete iz sirotišta.
Iako je poreklom Ruskinja, gospođa iz one divne ljubavne pesme, Vera Pavladoljska-Bećković, nikad ne bi otišla u zavičaj predaka da njena "starija" ćerka Ljudmila posle udaje nije živela neko vreme u Petrogradu. Gospođa Vera nije čak ni govorila ruski, mada ga je razumela.
- Ni ja ne govorim ruski i žao mi je zbog toga - veli Olja. - Mama je divno pevala. Ljudmila je nasledila njen talenat. Zato je i završila Muzičku akademiju.
A ona? Zašto je već sa dvadeset pet digla ruke od glume?
- Odbijala sam bilo kakve transformacije, a suština je u nedostatku talenta - kaže otvoreno. - Htela sam da budem glumica, a odbijala sam da savladam dikciju.
Uprkos tome, ona je ipak diplomirana glumica.
- Jesam - kaže smeškajući se. - Pogledajte ko je sve završio taj fakultet i ko se sve zove glumcem. Neki, nažalost, i igraju.
Pitam Olju i kad će pesnika i akademika Matiju Bećkovića pozvati da bude gost u njenoj emisiji?
- Zamišljala sam tu situaciju - otkriva. - Da kažem: "Dobro veče, večeras je u emisiji "Utisak nedelje" Matija Bećković." Mislim da bi Telekom te noći zaradio bar osam miliona evra jer bi krenulo takvo telefoniranje: "Je l' vidiš ti ovo? Šta oni misle? Hoće li nam se skinuti s vrata? Vidi, molim te, nju? Vidi njega…" Jednom kad bude mnogo dosadno, priuštiću to ljudima. Iskreno, volela bih da napravim razgovor sa Matijom Bećkovićem, ali ne u "Utisku nedelje". Mogla bi to da bude posebna emisija, serijal čak. Pričali bismo na hiljadu tema, od književnosti do politike. A krenuli bismo… od početka.
Od Vuka Brankovića, preko Arkana i Slobodana Miloševića, stvarao se mit o srpskim negativcima kojima nikada nije manjkala popularnost u narodu i medijima, pa tako i čuvena francuska televizijska stanica „Kanal+“ uskoro počinje snimanje filma o Stevici Markoviću, beogradskom plejboju i kriminalcu koji je zahavljujući svojim pesnicama, ali i lepoti, za nekoliko meseci osvojio Pariz
Biti negativac je dugo godina bila glavna etiketa koja je pratila Srbe, kako u pravom, tako i u onom holivudskom životu, u kojem su za Srbe unapred bile rezervisane uloge mračnih junaka spremnih na svakakve gadosti. Uz svetsku slavu srpskih tenisera, poslednjih meseci glavni junaci svetskih medija su ponovo srpski negativci. Doduše, jedan je virtuelni junak najpopularnije svetske kompjuterske igre „GTA IV", a drugi je bivši beogradski gangster Stevica Marković, koji je okončao svoj burni život na deponiji kraj Pariza.
Popularni glumac Nebojša Glogovac nedavno je izjavio da mu nije žao što je odbio uloge u nekim stranim filmovima jer bi u njima igrao isključivo negativce. Dragan Mićanović je po završetku snimanja poslednjeg filma Gaja Ričija „Rocknrolla" bio zadovoljan jer nije glumio srpskog negativca, već ruskog biznismena. Izgleda kao da se pomalo menja surova holivudska podela uloga, jer posle 11. septembra 2001. godine i filmski negativci se počinju tražiti na drugim geografskim širinama i dužinama. U visokobudžetnoj američkoj filmskoj i televizijskoj produkciji donedavno su se prezimena svih najveći gadova i zlotvora završavala na „ić", a pošto su svoju krvoločnost pokazali u Srebrenici ili u nekoj drugoj ratnoj zoni, došli su i da na dokovima reke Hadson nastave sa svojim ubilačkim pohodima. Dobro pamtimo prvu sezonu televizijskog hita „24", u kojem se glavni junak Džek Bauer, poznati agent i šampion izlučenog testosterona, bori protiv srpskih terorista koji su mu oteli porodicu, a pokušavaju i da izvrše atentat na američkog senatora. To je bila naša sudbina u Holivudu, jer je čak i prema nama dobronamerni Džordž Kluni morao da jednom prilikom spreči srpskog teroristu da aktivira bombu usred Njujorka, u velikom filmskom hitu „Mirotvorac".
U poslednjih nekoliko godina izvršen je veliki remont i peglanje srpskog imidža, i to najviše zahvaljujući teniserima, koji su naterali svet da se navikne na neke drugačije srpske heroje. Pre nekoliko meseci, veliku restauraciju na užasnoj medijskoj slici Srbije su, uz tenisere, počeli da obavljaju i fudbaleri o kojima je nedavno pisao ugledni engleski list „Gardijan", predstavljajući u velikom tekstu nekoliko naših igrača kao buduća velika imena u evropskom fudbalu.
Taman kad smo se navikli da nosioci najnovije medijske slike o Srbiji budu sportisti, pre nekoliko dana iz Francuske stigla je vest u kojoj je najavljeno da se poznata tamošnja TV stanica „Kanal+" sprema za snimanje filma o „aferi Marković", tačnije o velikom skandalu koji je krajem šezdesetih godina drmao celu zemlju, a čiji je glavni junak bio srpski plejboj, telohranitelj i kriminalac Stevica Marković. Ovaj snažni i lepi Beograđanin je na početku svog emigrantskog života bio bodigard Alena Delona, ali je uskoro počeo da na orgijama u Delonovoj kući servisira dame iz visokih francuskih krugova, pa čak i Klod Pompidu, suprugu bivšeg francuskog premijera Žorža Pompidua. Markovića su ubili iz jednostavnog razloga: počeo je da ucenjuje pariske moćnike svojim fotografijama na kojima su bile prikazane njegove „žrtve" u lascivnim pozama, a u pitanju su bile supruge tadašnjeg francuskog političkog establišmenta. Smatra se da su ga po nalogu Alena Delona ubili egzekutori iz redova korzikanske mafije, a njegovo raskomadano telo pronađeno je na jednoj deponiji kraj Pariza.
Tihi ubica
Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom"
Ništa bolju sudbinu nije doživeo ni veliki Markovićev ortak Miloš Milošević, koji je svoju internacionalnu karijeru u Parizu počeo da gradi kao žigolo, ali i kao ljubavnik Alena Delona i Romi Šnajder. Njemu su pločnici i kreveti Pariza ubrzo postali pretesni, pa je otišao u Ameriku, gde će nastaviti gužvanje posteljine s poznatim suprugama, kao što je to bila Barbara Runi, žena čuvenog glumca Mikija Runija. Ubrzo će se završiti njegova holivudska karijera, pošto su ga pronašli mrtvog i otpremili u metalnom kovčegu za Beograd. Pričalo se da su njegovu egzekuciju organizovali Miki Runi i mafijaški prijatelji Frenka Sinatre.
Inače, ovaj film francuskog „Kanala+" nije prvi televizijski dokumentarac o paklenom ljubavno-političkom trouglu Pompidu-Marković-Delon. Pre nekoliko godina se i italijanska stanica RAI bavila ovim slučajem. Dakle, taman kada smo pomislili da nas svet posmatra kroz nedavni pakleni dvoboj Đoković-Nadal u Monte Karlu ili kroz seksi editorijal Ane Ivanović u američkom magazinu FHM, ponovo se kroz jedan film govori o Srbima kao žestokim momcima koji su uz pomoć revolvera ili bicepsa osvajali pločnike evropskih i svetskih metropola.
Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom" i čovekom koji izgleda kao telohranitelj vlasnika Čelzija, Romana Abramoviča. Isticana je njegova snaga i mišići od kojih se odbijaju svi njegovi drugovi iz ekipe, pa čak i tvrdi momak Čelzija Džon Teri.
Brazilci mogu biti umetnici i čarobnjaci koji svoj talenat bruse na plažama Kopakabane, Holanđani su isfurali „totalni fudbal", ali Srbi u Premijer ligi moraju uvek biti etiketirani kao „tough guys" i to je sad u pozitivnom svetlu, a s takvim imidžom im je trasiran put do navijačkih kopova i srca.
I robokap Mančester junajteda Nemanja Vidić je za navijače uvek predstavljao gvozdenog dečka koji stavlja glavu gde drugi ne smeju ni kopačku. Ovaj momak iz Užica, koji je ove sezone postao neprikosnovena zvezda „Old Traforda", i sam je poželeo da promeni utisak i famu koju podgrevaju njegovi engleski fanovi, pa je pre neki dan izjavio: - Svestan sam da me navijači vole zbog čvrstih duela na zemlji i u vazduhu, ali snaga nije jedini element moje igre.
Srpski heroji poput Gavrila Principa su za neke u Evropi bili ništa drugo do negativci, ali ipak predstavljaju istorijski ključne ličnosti, pa je tako i nedavno obelodanjen tajni Briselski plan po kome će Srbija i Hrvatska zajedno ući u EU, i to 2014, tačno 100 godina od Sarajevskog atentata, čiji je glavni akter bio upravo mladi Princip.
Ponekad i ne treba bežati od imidža negativca, kako u životu, tako i na filmu. Pre nekoliko godina, na jednom domaćem internet forumu osvanula je odlična rečenica: „Biti filmski negativac nije ono najgore što je moglo da nas snađe. Šta bi se desilo da je kojim slučajem čuveni Borat odabrao da u filmu bude Srbin, a ne Kazahstanac".
Top lista srpskih negativaca
Stevica Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i prvi izvozni proizvod iz srpskog kriminalnog miljea. Njegova karijera u Parizu nije bila locirana u crnim hronikama, već na stranama rezervisanim za francuski džet-set. Čuveni „Pari mač" je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza". Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije. Početak njegovog kraja nastupio je kada je kao ljubavnik supruga poznatih Francuza počeo da ih fotografiše u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac je došao kada je to uradio sa suprugom bivšeg premijera Žorža Pompidua. Raskomadano telo Stevice Markovića je pronađeno u plastičnoj kesi, a u ustima mu je bilo njegovo najpoznatije oružje - sopstveni penis.
Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde, spada u red najpoznatijih i najoklevetanijih ljudi iz Drugog svetskog rata, uz Dražu Mihailovića. U posleratnim filmovima, na kojima smo svi mi odrasli, ipak, Draža je prikazivan kao neodlučan i zbunjen, dok je Kalabić bio koljač iz horor filmova. Stalno je bio mastan (od gibanice) i s kamom u ruci, s kojom je klao sve šta stigne, od ljudi do pilića. Na kraju, 1962. Slobodan Penezić, Kalabić s druge strane, smislio je priču da je Kalabić, inače predratni načelnik Katastarske uprave u Valjevu i čovek koji je ima 300 kumstava, izdao Dražu Mihailovića. Tek mnogo godina kasnije general Đoko Jovanić priznao je da su na taj način komunisti hteli da do kraja kompromituju četnički pokret.
Niko Belić, superstar kompjuterske igrice „Grand Theft Auto IV", koja je samo u prvoj nedelji zaradila više od 500 miliona dolara. U ovoj adrenalinskoj bombi, prepunoj pucačine i brzih automobila, tridesetogodišnji Srbin, posle teškog detinjstva i trumatičnih ratnih epizoda u Bosni, dolazi u Ameriku u potrazi za novim životom, ali će i u njoj morati da posegne za kratkim i dugim cevima u svom obračunu s albanskom mafijom. „Njujork tajms" je Niku Belića proglasio najupečatljivijim virtuelnim likom i najšarmantnijim negativcem, što je potvrdilo hiljade fanova, koji su prvog dana prodaje ove igre zakrčili jednu njujoršku ulicu da bi što pre u kompjuter spakovali avanture ovog lošeg momka srpskog porekla.
Aleksandar Knežević Knele, mladi gangster, član voždovačkog klana i jedan od najmlađih kumova na beogradskoj kriminalnoj sceni. Bio je ikona dizel generacije i ustoličio je autentični imidž koji će usvojiti generacije klinaca u devedesetim godinama. Njegov stajling se sastojao od kratko ošišane frizure, skupih lanaca oko vrata i firmiranih trenerki uvučenih u farmerke. U svojoj meteorskoj karijeri stigao je da bude telohranitelj Vuka Draškovića, učesnik devetomartovskih demonstracija iz 1991, a ubijen je u 21. godini, u hotelu „Hajat". Na dnu ogledala u apartmanu 331 stajao je krvlju ispisan broj 1 i niko do danas nije zvanično razrešio značenje ove poruke.
Željko Ražnatović Arkan karijeru prestupnika i otimača ženskih tašni u parku Tašmajdan zamenio s velikom gangsterskom karijerom, dospevši čak na Interpolovu listu 10 najtraženijih kriminalaca. Pojedini zapadni mediji su glorifikovali njegovu mafijašku karijeru, stvarajući o njemu pravi mit. Oduvek je bio u službi Državne bezbednosti, koja ga je, po povratku u zemlju, poslala na Zvezdinu „Marakanu" ne bi li sredio navijače koji su počeli da naginju opoziciji i Vuku Draškoviću. Postao je vođa „Delija", koji će uskoro najvatrenije navijače s kopa na Severu prekomandovati u svoje „Tigrove", s kojima će učestvovati u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Njegovu svadbu sa tada Cecom Veličković prenosili su vodeći svetski mediji. Ubijen je u hotelu „Interkontinental", a navijači rimskog fudbalskog kluba Lacio, poznati po svojim fašističkim i rasističkim simpatijama, odali su mu počast preko transparenta na jednoj utakmici.
Dragi Jovanović, srpski Huver i do danas najtamnija ličnost srpske policije. Na suđenju narodnim izdajnicima samo je kod Dragog Jovanovića pisalo - krvnik. I on to nije ni krio na suđenju. Gledao je komuniste u lice i govorio im kako je ponosan zbog toga. Njegova karijera je, takođe, za film. Sa 27 godina postao je šef Centralne prijavnice, nešto kao danas šef Javne bezbednosti, kasnije je sprečio atentat na kralja Aleksandra, pa preuzeo Upravu grada. Bio je šef policije, tajne službe, u vreme okupacije je sjedinio sve funkcije i titulu gradonačelnika. Ponosno je izvestio nemačku vlast da je Beograd prva „Juden fraj" (očišćena od Jevreja) prestonica na svetu.
Nikola Kavaja, najpoznatiji srpski atentator posle Gavrila Principa, koga je čuveni televizijski kanal „Histori" pre više od godinu dana stavio na treće mesto top-liste svetskih atentatora. Podigao je u vazduh šest jugoslovenskih predstavništva, a njegova najpoznatija akcija, u kojoj je otetim „boingom 747" trebalo da se zarije u zgradu CK na Novom Beogradu i tom prilikom ubije Tita, ostala je nezavršena i to zbog, kako je rekao, izdaje popa Kajevića, koji ga je ostavio na cedilu.
Dragutin Dimitrijević Apis, oficir vojske Kraljevine Srbije i glavni kreator Majskog prevrata tokom kojeg su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Ipak, on nije odgovoran za njihovu smrt i to nije bila njegova ideja. Sa svojim drugovima 1911. osniva tajnu terorističku organizaciju „Crna ruka". Tokom Prvog svetskog rata bio je na čelu srpske obaveštajne službe. Uhapšen je 1916. godine kao član „Crne ruke" i optužen za prevratničko delovanje, kao i pripremu atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića. Streljan je 1917. u Solunu, a 1953. godine u Beogradu je rehabilitovan na obnovljenom sudskom postupku.
Slobodan Penezić Krcun, partizanski heroj i najtvrđa pesnica srpskog komunizma. Bio je načelnik Ozne, a kao najveći uspeh na ovoj dužnosti navodi mu se hvatanje četničkog vođe Draže Mihailovića. Uvek ga je pratila etiketa opasnog čoveka, pa se čak prepričava da je jednom prilikom ošamario Edvarda Kardelja, i to pred samim Titom. Ostala je zabeležena njegova prva izjava u „oslobođenom" Beogradu: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo". Ostaće upamćen po Valjaonici u Sevojnu, ali i što je bio centralna ličnost Fudbalskog kluba „Crvena zvezda". Poginuo je u misterioznoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali.
Radovan Karadžić i Ratko Mladić, dva ratna druga i glavni junaci bosanske ratne epopeje i stvaranja Republike Srpske. Iako su bili nerazdvojni ratni tandem, njihova mladost je bila potpuno drugačija. Karadžić je kao mladi sarajevski pesnik priređivao večeri poezije na koje je svraćao i mladi Goran Bregović. S druge strane, Ratko Mladić je od svoje 21. član komunističke partije i JNA oficir briljantne karijere. Devedesetih postaju nerazdvojni par, ali se završetkom rata i haškom poterom trajno razdvajaju, a zajedno opstaju samo u patriotskoj poeziji, mitovima i na majicama „Srpski heroji". Karadžićeva poslednja epizoda u ulozi doktora Dabića, u kojoj je i uhapšen, predstavlja jednu od najboljih promena identiteta u svetskoj istoriji, dok Mladićevo skrivanje liči na priču o hajducima.
Slobodan Milošević, predsednik Srbije, čiji je desetogodišnji mandat bio prebukiran negativnim epizodama i u kojem se istorija preokrenula više nego za nekoliko decenija pre njegovog dolaska na vlast. Njegov glavni politički mentor i pomagač u karijeri bio je Ivan Stambolić. Obojica su jedno vreme radili u firmi „Tehnogas" i taj podatak je naveo na zanimljivu misao: „Raznim su otrovima i gasovima Jevreji uništavani u koncentracionim logorima, ali se zna da će samo jedan gas uništiti Srbe, a to je Tehnogas". Ubrzo će se brutalno otarasiti svog pokrovitelja na istorijskoj Osmoj sednici, da bi njegovo ubistvo naručio 2000. godine. Zapadni mediji su ga krstili nadimkom „balkanski kasapin", a umro je u haškom zatvoru, neposredno pred kraj suđenja.
Manekenka Tijana Stajšić ostavila je svog dečka, muzičara Milana Mumina zbog pobednika „Velikog brata” Mikija Đuričića, a Miki je Tijanu oteo od Mumina isključivo zahvaljujući svom kuvarskom umeću. Ovo je, inače, radnja spota koji je Milan Mumin pre nekoliko dana snimio na „Salašu 137” za pesmu „Sunnisha” sa aktuelnog albuma „Asthma sky”.
- Tijana me je ostavila zato što sam lošiji kuvar od Mikija. Šta da radim… Ja sam samo nešto seckao hranu, otaljavao, ni sam ne znam šta sam radio, a Miki se baš potrudio. Tijana se oduševila njegovim umećem i, eto, ostavila me je zbog njega - prepričava Mumin kroz smeh radnju spota koji je režirao i producirao Sandro Marković („Prslook bend”).
Mumin dodaje da ovakav spot nije snimio u životu.
- Zadovoljan sam što smo Tijana, Miki i ja snimili spot, svi smo baš lepo ispali, a njih dvoje su pravi profesionalci. Spot smo snimali prošle subote, od podneva do nekih deset sati uveče. Zaista smo se lepo proveli. Moram da vam priznam da ovo uopšte nije klasičan rokerski spot. Ovakav tokom karijere nisam snimio - kaže Mumin i naglašava da bi spot trebalo da se zavrti na televizijima za nekih desetak dana.
Posle snimanja, vesela ekipa je na „Salašu 137” proslavila uspešan projekat, a pridružili su im se i članovi grupe „Atomsko sklonište” sa Brunom Langerom na čelu.
- „Atomsko sklonište” je to veče sviralo na Sajmištu, a ja sam ih pozvao da dođu na salaš i da se družimo. Celu noć smo svi zajedno slavili, pili, pevali… - kaže Mumin.
Danas poznati i priznati tekstopisac Marina Tucaković počelela je da Beograd pored sastava "Bulevar" (i njenog dečka gitariste i pevača Nenada Stamatovića), dobije još jednu jaku pop grupu koja će parirati tada kvalitetnim i sličnim bendovima iz Sarajeva i Zagreba. Pronašla je sjajne muzičare i kompozitore Zorana Živanovića alias Kikamaca i Radovana Jovićevića, kao i vokalnu solistkinju izuzetnih glasovnih mogućnosti Zanu Nimani. I dogovoriše se da grupi daju ime "Zana". Te 1980. godine nastaje i njihova prva singl-ploča sa pesmom "Nastavnice", koja je doživela uspeh kod klinaca i klinceza. Potom sa pesmom "Leto" učestvuju na festivalu "Beogradsko proleće", ali moćni beogradski diskografi iz kuce PGP RTB nisu imali dovoljno sluha, i proglasili su ovaj bend prilično - nekomercijalnim.
U to doba mnogi komercijalni srpski izvođači snimali su u Zagrebu samo zato sto muzički urednici iz PGP RTS-a nisu bili dovoljno inventivni. Tako je bilo i sa grupom "Zana", za "Jugoton" snimaju debi album "Rege za pivsku flašu", koji postaje album godine i doživljava astronomski tiraž od čak 420.000 prodatih "nosača zvuka". Doživljavaju uspeh za uspehom uz hitove "Majstor za poljupce", "Osećam i znam", a sa Željkom Bebekom snimaju legendarnu zajedničku baladu "Jabuke i vino", koja je danas pop-evergrin.
Zbog razmirica u sastavu i zaljubljene Zane Nimani ona odlazi iz sastava, a umesto nje 1985. godine dolazi isto tako odlična pevacica Nataša Gajović. Sa njom snimaju uspešne albume i mega hitove "Vejte snegovi", "Da li čujes, da li osećaš", "Oženićeš se ti", "Još ovaj dan", "Vlak", "Vojna pošta"...
Zbog obaveza prema nauci Nataša nije mogla da spoji buran život i učenje i napustila je svet estrade. Žika i Radovan dovode isto tako sjajnu pevašicu Marinu Živković sa kom snimaju jedan album sa hitom "Rukuju se rukuju". Međutim, nisu imali sreće. Marinin dečko je bio član budističke sekte i ona iznenada odlazi u Indiju. Marina je i danas član maharisijevaca, iako su joj muzikolozi predviđali sjajnu karijeru u pop muzici. Kada je u grupu stigla stasita pevačica visokih glasovnih mogućnosti Jelena Galonjić, Žiki i Radovanu je svanulo. To je bila četvrta beogradska pevačica koja je, na njihovu sreću, i danas u sastavu.
U međuvremenu ovaj prvi srpski pop-bend osvojio je sve sto se moglo osvojiti na estradi i u diskografiji. Učestvuju i pobeđuju na "MESAM-u", dobijaju "Oskar popularnosti", "Zlatni Melos","Melko", u više navrata su proglašavani najboljom pop-grupom druge i treće Jugoslavije, slede turneje, solistički koncerti u Centru "Sava"... I sve to: bez ijedne afere, skandala i frke. Uspeli su da sačuvaju dostojanstvo i dokazali da bez ijedne mrlje u karijeri, uz kvalitetan stvaralački opus, može se uvek imati svoja publika i obožavaoci.
Sa Jelenom sledi prava salva hitova:"Modrice", "Kum", "Princ", "Nisam, nisam (devojka tvoga druga)", "Iz svake flaše", "Mala", "Kućica", "Prijatelji"...Godine 1999. Radovan Jovićević nije imao dovoljno nerava da podnese NATO agresiju i odlazi u Ameriku, gde i danas radi poslove koji nisu vezani za muziku. U sastavu su ostali Žika i Jelena, sa pratećim muzičarima za koncerte.
U 21. godinu postojanja "Zana" ulazi sa novim albumom, a Žika kaže da su tek sada realne šanse da se pojave i na Pesmi Evrovizije, i okušaju se u Evropi. Od legendi našeg pop zvuka može se sve očekivati, jer su odavno dokazali svoje prave i istinske vrednosti.
2010.GRUPA ZANA PROSLAVLJA TRIDESET GODINA RADA I TADA CE ODRZATI KONCERT NA KOM CE NASTUPITI NAVEROVATNIJE SVE CETIRI PEVACICE GRUPE ZANA ,A PREDVIDJENO JE DA PRVA PEVACICA ZANA NIMANI OTPEVA HIT PESMU JABUKE I VINO ZAJEDNO SA ZELJKOM BEBEKOM.