Estradni blog

Od Vuka Brankovića, preko Arkana i Slobodana Miloševića, stvarao se mit o srpskim negativcima kojima nikada nije manjkala popularnost u narodu i medijima, pa tako i čuvena francuska televizijska stanica „Kanal+“ uskoro počinje snimanje filma o Stevici Markoviću, beogradskom plejboju i kriminalcu koji je zahavljujući svojim pesnicama, ali i lepoti, za nekoliko meseci osvojio Pariz Biti negativac je dugo godina bila glavna etiketa koja je pratila Srbe, kako u pravom, tako i u onom holivudskom životu, u kojem su za Srbe unapred bile rezervisane uloge mračnih junaka spremnih na svakakve gadosti. Uz svetsku slavu srpskih tenisera, poslednjih meseci glavni junaci svetskih medija su ponovo srpski negativci. Doduše, jedan je virtuelni junak najpopularnije svetske kompjuterske igre „GTA IV", a drugi je bivši beogradski gangster Stevica Marković, koji je okončao svoj burni život na deponiji kraj Pariza. Popularni glumac Nebojša Glogovac nedavno je izjavio da mu nije žao što je odbio uloge u nekim stranim filmovima jer bi u njima igrao isključivo negativce. Dragan Mićanović je po završetku snimanja poslednjeg filma Gaja Ričija „Rocknrolla" bio zadovoljan jer nije glumio srpskog negativca, već ruskog biznismena. Izgleda kao da se pomalo menja surova holivudska podela uloga, jer posle 11. septembra 2001. godine i filmski negativci se počinju tražiti na drugim geografskim širinama i dužinama. U visokobudžetnoj američkoj filmskoj i televizijskoj produkciji donedavno su se prezimena svih najveći gadova i zlotvora završavala na „ić", a pošto su svoju krvoločnost pokazali u Srebrenici ili u nekoj drugoj ratnoj zoni, došli su i da na dokovima reke Hadson nastave sa svojim ubilačkim pohodima. Dobro pamtimo prvu sezonu televizijskog hita „24", u kojem se glavni junak Džek Bauer, poznati agent i šampion izlučenog testosterona, bori protiv srpskih terorista koji su mu oteli porodicu, a pokušavaju i da izvrše atentat na američkog senatora. To je bila naša sudbina u Holivudu, jer je čak i prema nama dobronamerni Džordž Kluni morao da jednom prilikom spreči srpskog teroristu da aktivira bombu usred Njujorka, u velikom filmskom hitu „Mirotvorac". U poslednjih nekoliko godina izvršen je veliki remont i peglanje srpskog imidža, i to najviše zahvaljujući teniserima, koji su naterali svet da se navikne na neke drugačije srpske heroje. Pre nekoliko meseci, veliku restauraciju na užasnoj medijskoj slici Srbije su, uz tenisere, počeli da obavljaju i fudbaleri o kojima je nedavno pisao ugledni engleski list „Gardijan", predstavljajući u velikom tekstu nekoliko naših igrača kao buduća velika imena u evropskom fudbalu. Taman kad smo se navikli da nosioci najnovije medijske slike o Srbiji budu sportisti, pre nekoliko dana iz Francuske stigla je vest u kojoj je najavljeno da se poznata tamošnja TV stanica „Kanal+" sprema za snimanje filma o „aferi Marković", tačnije o velikom skandalu koji je krajem šezdesetih godina drmao celu zemlju, a čiji je glavni junak bio srpski plejboj, telohranitelj i kriminalac Stevica Marković. Ovaj snažni i lepi Beograđanin je na početku svog emigrantskog života bio bodigard Alena Delona, ali je uskoro počeo da na orgijama u Delonovoj kući servisira dame iz visokih francuskih krugova, pa čak i Klod Pompidu, suprugu bivšeg francuskog premijera Žorža Pompidua. Markovića su ubili iz jednostavnog razloga: počeo je da ucenjuje pariske moćnike svojim fotografijama na kojima su bile prikazane njegove „žrtve" u lascivnim pozama, a u pitanju su bile supruge tadašnjeg francuskog političkog establišmenta. Smatra se da su ga po nalogu Alena Delona ubili egzekutori iz redova korzikanske mafije, a njegovo raskomadano telo pronađeno je na jednoj deponiji kraj Pariza. Tihi ubica Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom" Ništa bolju sudbinu nije doživeo ni veliki Markovićev ortak Miloš Milošević, koji je svoju internacionalnu karijeru u Parizu počeo da gradi kao žigolo, ali i kao ljubavnik Alena Delona i Romi Šnajder. Njemu su pločnici i kreveti Pariza ubrzo postali pretesni, pa je otišao u Ameriku, gde će nastaviti gužvanje posteljine s poznatim suprugama, kao što je to bila Barbara Runi, žena čuvenog glumca Mikija Runija. Ubrzo će se završiti njegova holivudska karijera, pošto su ga pronašli mrtvog i otpremili u metalnom kovčegu za Beograd. Pričalo se da su njegovu egzekuciju organizovali Miki Runi i mafijaški prijatelji Frenka Sinatre. Inače, ovaj film francuskog „Kanala+" nije prvi televizijski dokumentarac o paklenom ljubavno-političkom trouglu Pompidu-Marković-Delon. Pre nekoliko godina se i italijanska stanica RAI bavila ovim slučajem. Dakle, taman kada smo pomislili da nas svet posmatra kroz nedavni pakleni dvoboj Đoković-Nadal u Monte Karlu ili kroz seksi editorijal Ane Ivanović u američkom magazinu FHM, ponovo se kroz jedan film govori o Srbima kao žestokim momcima koji su uz pomoć revolvera ili bicepsa osvajali pločnike evropskih i svetskih metropola. Mit o Srbima kao opasnim likovima potvrđen je i u nedavnom duelu u Ligi šampiona između Čelzija i Liverpula, kada je na prvom meču između ova dva tima zvezda londonskih plavaca i strelac dva pogotka bio srpski defanzivac Bane Ivanović. Svi stereotipi o Srbima su ponovo zasijali u punom svetlu, iako se radilo o veličanju Srbina u dresu Čelzija. Dan nakon utakmice, londonski tabloid „San" je krenuo u euforično transportovanje Ivanovića u zvezde, nazivajući ga „tihim ubicom" i čovekom koji izgleda kao telohranitelj vlasnika Čelzija, Romana Abramoviča. Isticana je njegova snaga i mišići od kojih se odbijaju svi njegovi drugovi iz ekipe, pa čak i tvrdi momak Čelzija Džon Teri. Brazilci mogu biti umetnici i čarobnjaci koji svoj talenat bruse na plažama Kopakabane, Holanđani su isfurali „totalni fudbal", ali Srbi u Premijer ligi moraju uvek biti etiketirani kao „tough guys" i to je sad u pozitivnom svetlu, a s takvim imidžom im je trasiran put do navijačkih kopova i srca. I robokap Mančester junajteda Nemanja Vidić je za navijače uvek predstavljao gvozdenog dečka koji stavlja glavu gde drugi ne smeju ni kopačku. Ovaj momak iz Užica, koji je ove sezone postao neprikosnovena zvezda „Old Traforda", i sam je poželeo da promeni utisak i famu koju podgrevaju njegovi engleski fanovi, pa je pre neki dan izjavio: - Svestan sam da me navijači vole zbog čvrstih duela na zemlji i u vazduhu, ali snaga nije jedini element moje igre. Srpski heroji poput Gavrila Principa su za neke u Evropi bili ništa drugo do negativci, ali ipak predstavljaju istorijski ključne ličnosti, pa je tako i nedavno obelodanjen tajni Briselski plan po kome će Srbija i Hrvatska zajedno ući u EU, i to 2014, tačno 100 godina od Sarajevskog atentata, čiji je glavni akter bio upravo mladi Princip. Ponekad i ne treba bežati od imidža negativca, kako u životu, tako i na filmu. Pre nekoliko godina, na jednom domaćem internet forumu osvanula je odlična rečenica: „Biti filmski negativac nije ono najgore što je moglo da nas snađe. Šta bi se desilo da je kojim slučajem čuveni Borat odabrao da u filmu bude Srbin, a ne Kazahstanac". Top lista srpskih negativaca Stevica Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i prvi izvozni proizvod iz srpskog kriminalnog miljea. Njegova karijera u Parizu nije bila locirana u crnim hronikama, već na stranama rezervisanim za francuski džet-set. Čuveni „Pari mač" je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza". Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije. Početak njegovog kraja nastupio je kada je kao ljubavnik supruga poznatih Francuza počeo da ih fotografiše u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac je došao kada je to uradio sa suprugom bivšeg premijera Žorža Pompidua. Raskomadano telo Stevice Markovića je pronađeno u plastičnoj kesi, a u ustima mu je bilo njegovo najpoznatije oružje - sopstveni penis. Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde, spada u red najpoznatijih i najoklevetanijih ljudi iz Drugog svetskog rata, uz Dražu Mihailovića. U posleratnim filmovima, na kojima smo svi mi odrasli, ipak, Draža je prikazivan kao neodlučan i zbunjen, dok je Kalabić bio koljač iz horor filmova. Stalno je bio mastan (od gibanice) i s kamom u ruci, s kojom je klao sve šta stigne, od ljudi do pilića. Na kraju, 1962. Slobodan Penezić, Kalabić s druge strane, smislio je priču da je Kalabić, inače predratni načelnik Katastarske uprave u Valjevu i čovek koji je ima 300 kumstava, izdao Dražu Mihailovića. Tek mnogo godina kasnije general Đoko Jovanić priznao je da su na taj način komunisti hteli da do kraja kompromituju četnički pokret. Niko Belić, superstar kompjuterske igrice „Grand Theft Auto IV", koja je samo u prvoj nedelji zaradila više od 500 miliona dolara. U ovoj adrenalinskoj bombi, prepunoj pucačine i brzih automobila, tridesetogodišnji Srbin, posle teškog detinjstva i trumatičnih ratnih epizoda u Bosni, dolazi u Ameriku u potrazi za novim životom, ali će i u njoj morati da posegne za kratkim i dugim cevima u svom obračunu s albanskom mafijom. „Njujork tajms" je Niku Belića proglasio najupečatljivijim virtuelnim likom i najšarmantnijim negativcem, što je potvrdilo hiljade fanova, koji su prvog dana prodaje ove igre zakrčili jednu njujoršku ulicu da bi što pre u kompjuter spakovali avanture ovog lošeg momka srpskog porekla. Aleksandar Knežević Knele, mladi gangster, član voždovačkog klana i jedan od najmlađih kumova na beogradskoj kriminalnoj sceni. Bio je ikona dizel generacije i ustoličio je autentični imidž koji će usvojiti generacije klinaca u devedesetim godinama. Njegov stajling se sastojao od kratko ošišane frizure, skupih lanaca oko vrata i firmiranih trenerki uvučenih u farmerke. U svojoj meteorskoj karijeri stigao je da bude telohranitelj Vuka Draškovića, učesnik devetomartovskih demonstracija iz 1991, a ubijen je u 21. godini, u hotelu „Hajat". Na dnu ogledala u apartmanu 331 stajao je krvlju ispisan broj 1 i niko do danas nije zvanično razrešio značenje ove poruke. Željko Ražnatović Arkan karijeru prestupnika i otimača ženskih tašni u parku Tašmajdan zamenio s velikom gangsterskom karijerom, dospevši čak na Interpolovu listu 10 najtraženijih kriminalaca. Pojedini zapadni mediji su glorifikovali njegovu mafijašku karijeru, stvarajući o njemu pravi mit. Oduvek je bio u službi Državne bezbednosti, koja ga je, po povratku u zemlju, poslala na Zvezdinu „Marakanu" ne bi li sredio navijače koji su počeli da naginju opoziciji i Vuku Draškoviću. Postao je vođa „Delija", koji će uskoro najvatrenije navijače s kopa na Severu prekomandovati u svoje „Tigrove", s kojima će učestvovati u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Njegovu svadbu sa tada Cecom Veličković prenosili su vodeći svetski mediji. Ubijen je u hotelu „Interkontinental", a navijači rimskog fudbalskog kluba Lacio, poznati po svojim fašističkim i rasističkim simpatijama, odali su mu počast preko transparenta na jednoj utakmici. Dragi Jovanović, srpski Huver i do danas najtamnija ličnost srpske policije. Na suđenju narodnim izdajnicima samo je kod Dragog Jovanovića pisalo - krvnik. I on to nije ni krio na suđenju. Gledao je komuniste u lice i govorio im kako je ponosan zbog toga. Njegova karijera je, takođe, za film. Sa 27 godina postao je šef Centralne prijavnice, nešto kao danas šef Javne bezbednosti, kasnije je sprečio atentat na kralja Aleksandra, pa preuzeo Upravu grada. Bio je šef policije, tajne službe, u vreme okupacije je sjedinio sve funkcije i titulu gradonačelnika. Ponosno je izvestio nemačku vlast da je Beograd prva „Juden fraj" (očišćena od Jevreja) prestonica na svetu. Nikola Kavaja, najpoznatiji srpski atentator posle Gavrila Principa, koga je čuveni televizijski kanal „Histori" pre više od godinu dana stavio na treće mesto top-liste svetskih atentatora. Podigao je u vazduh šest jugoslovenskih predstavništva, a njegova najpoznatija akcija, u kojoj je otetim „boingom 747" trebalo da se zarije u zgradu CK na Novom Beogradu i tom prilikom ubije Tita, ostala je nezavršena i to zbog, kako je rekao, izdaje popa Kajevića, koji ga je ostavio na cedilu. Dragutin Dimitrijević Apis, oficir vojske Kraljevine Srbije i glavni kreator Majskog prevrata tokom kojeg su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Ipak, on nije odgovoran za njihovu smrt i to nije bila njegova ideja. Sa svojim drugovima 1911. osniva tajnu terorističku organizaciju „Crna ruka". Tokom Prvog svetskog rata bio je na čelu srpske obaveštajne službe. Uhapšen je 1916. godine kao član „Crne ruke" i optužen za prevratničko delovanje, kao i pripremu atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića. Streljan je 1917. u Solunu, a 1953. godine u Beogradu je rehabilitovan na obnovljenom sudskom postupku. Slobodan Penezić Krcun, partizanski heroj i najtvrđa pesnica srpskog komunizma. Bio je načelnik Ozne, a kao najveći uspeh na ovoj dužnosti navodi mu se hvatanje četničkog vođe Draže Mihailovića. Uvek ga je pratila etiketa opasnog čoveka, pa se čak prepričava da je jednom prilikom ošamario Edvarda Kardelja, i to pred samim Titom. Ostala je zabeležena njegova prva izjava u „oslobođenom" Beogradu: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo". Ostaće upamćen po Valjaonici u Sevojnu, ali i što je bio centralna ličnost Fudbalskog kluba „Crvena zvezda". Poginuo je u misterioznoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali. Radovan Karadžić i Ratko Mladić, dva ratna druga i glavni junaci bosanske ratne epopeje i stvaranja Republike Srpske. Iako su bili nerazdvojni ratni tandem, njihova mladost je bila potpuno drugačija. Karadžić je kao mladi sarajevski pesnik priređivao večeri poezije na koje je svraćao i mladi Goran Bregović. S druge strane, Ratko Mladić je od svoje 21. član komunističke partije i JNA oficir briljantne karijere. Devedesetih postaju nerazdvojni par, ali se završetkom rata i haškom poterom trajno razdvajaju, a zajedno opstaju samo u patriotskoj poeziji, mitovima i na majicama „Srpski heroji". Karadžićeva poslednja epizoda u ulozi doktora Dabića, u kojoj je i uhapšen, predstavlja jednu od najboljih promena identiteta u svetskoj istoriji, dok Mladićevo skrivanje liči na priču o hajducima. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, čiji je desetogodišnji mandat bio prebukiran negativnim epizodama i u kojem se istorija preokrenula više nego za nekoliko decenija pre njegovog dolaska na vlast. Njegov glavni politički mentor i pomagač u karijeri bio je Ivan Stambolić. Obojica su jedno vreme radili u firmi „Tehnogas" i taj podatak je naveo na zanimljivu misao: „Raznim su otrovima i gasovima Jevreji uništavani u koncentracionim logorima, ali se zna da će samo jedan gas uništiti Srbe, a to je Tehnogas". Ubrzo će se brutalno otarasiti svog pokrovitelja na istorijskoj Osmoj sednici, da bi njegovo ubistvo naručio 2000. godine. Zapadni mediji su ga krstili nadimkom „balkanski kasapin", a umro je u haškom zatvoru, neposredno pred kraj suđenja.