Estradni blog

Ona nije žena koja ume da planira. Nema viziju svog života i karijere i ništa od onoga što joj se do sad desilo nije unapred smislila. Čak i da jeste, sigurna je da bi ispalo drugačije. I da je, recimo, baš htela da u poslednjem "Utisku nedelje", njenoj autorskoj emisiji koja traje već trinaest godina, gosti budu onako fini i uljudni, ne veruje da bi joj uspelo. Ali, eto, i to je ponekad moguće u našim medijskim političkim pričaonicama.

Bez dlake na jeziku, sa oreolom opasnice i osobe koja otvoreno pokazuje naklonost ili antipatiju prema gostu u studiju, Olju Bećković kolege najčešće vide kao "jednu od najintrigantnijih pojava u srpskom novinarstvu". Takav epitet je zaslužila, smatra ona, ponajviše zbog toga što se nikako ne uklapa u tamo negde stvorenu sliku voditelja: šta sme da pita i koliko daleko sme da ode u otkrivanju istine, kako da se ponaša…Ipak, najveća intriga vezana za O. B. jeste ko joj svih proteklih godina drži leđa! E, to još niko nije uspeo da otkrije.

- Moja osnovna profesija je gluma - kaže. - Time sam pokušavala da se bavim do dvadeset pete godine. Moj glavni problem vezan za tu profesiju je bio što mi se najviše sviđalo da igram sebe. I tamo gde je bilo prilike da igram sebe bila sam odlična, a u svemu drugom očajna. Novinarstvo mi je leglo zato što je meni tu dozvoljeno da budem ja. Dozvoljeno je da se kaže: "Ovo je autorska emisija Olje Bećković" ili "Olja Bećković ima pravo da u svojoj autorskoj emisiji ima stav."

Paket pod imenom O. B.

Novinarstvo joj je, dakle, dalo pravo da bude ono što jeste. Nije imala razloga da se menja, niti je ikom padalo na pamet da to od nje traži.

- Televizijske stanice koje su me zvale da radim kod njih, htele su da kupe ono što sam ja. Nisu tražile bolju dikciju, da govorim drugačije ili da me ofarbaju. Ne! Hteli su ceo paket pod imenom Olja Bećković! Sve sa mojim (ne)vaspitanjem i drskošću.

Doduše, Olja više nije onako otvoreno neprijatna prema gostima kao što je znala ponekad da bude. Što je čovek stariji, to je tolerantniji. Sirovost, nesuptilnost i bezobrazluk su ipak svojstveniji mladosti. Deo te mladosti je, to vidi kad gleda stare snimke, i odsustvo stila u odevanju. Dozvolila je da je oblače razni butici i to u krpice koje privatno ni u snu ne bi nosila. Ali, događalo se nešto neverovatno: ono što bi ona nosila u nedelju uveče, prodavalo se već u ponedeljak u devet ujutru! I tu je nastalo zatrčavanje. Vlasnici butika su počeli da igraju igre i da uvaljuju stvari koje nikad ne bi redovnim putem prodali. Seća se i kako je 1994. godine Studio B napravio kompenzaciju s jednom modnom kućom, pa su sve novinarke išle tamo da za određenu sumu napune svoje ormane, a zauzvrat su bile dužne da se pojavljuju u tome pred kamerama. Sve u istom! Ona u oker plisiranoj suknji a njena koleginica u istoj takvoj, ali bordo. Užas! Jedno kratko vreme Olju je oblačila Dragana Ognjenović, a onda je prešla na privatnu garderobu. Njen stil je jednostavnost, a ne da bude okićena kao božićna jelka. Tako je ušla u crno.

Svojstveno O. B. je i da se gostima u studiju obraća sa "ti", ali samo onima, veli, s kojima je generacijski bliskija i s kojima je i inače na "ti".

- Posle 5. oktobra je zaista nastao problem međusobnog oslovljavanja takozvanih političkih novinara i dotadašnje opozicije. S tim ljudima koji su došli na vlast, znala sam se duže od decenije i teško mi je da s njima odjednom budem strogo zvanična. Napominjem, pri tom, da niko od njih ne dolazi u moju kuću, niti spada u moje prijatelje. Političari nisu deo moje ekipe, mog sveta.

A šta je bilo sa Oljinim prelaskom sa Televizije B92 na RTS? Jer kad god je ulove negde u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem, generalnim direktorom nacionalne televizije, u novinama osvanu takvi naslovi. Poslednji, najsenzacionalniji put, zimus, na naslovnoj strani jednog tabloida. Sutradan je izašao Oljin i demanti "Mreže".

- Uprkos tome, posle deset dana me zove novinar Tanjuga i pita da li prelazim na RTS. Izgleda da je ona frazetina da demanti ništa ne vrede, živa istina. Dakle, ja ne prelazim na RTS! Mada bih, kad bih pravila sebi kampanju, svaka dva meseca u javnost proturala priču kako mi se nudi nekakav transfer, što bi bila nedvosmislena poruka mojim sadašnjim domaćinima, TV B92: "Ej, nosite je na rukama, može da vam ode svakog časa."

Zanimljiv dečko

- Još je mali i ni u čemu ga ne forsiram - kaže Olja. - Koristim recept mojih roditelja. Sestra i ja smo se upisivale u sve moguće sekcije. Oni nikad nisu otišli u školu. Mislim da tata nije znao ni gde je bila. Ja, međutim, idem na roditeljske sastanke zato što se to od mene očekuje. Da se ne bi pomislilo kako me ne zanima ili ne znam šta. Mnogo mi se dopada kad vidim da Luka čita knjigu uveče pred spavanje. Vidim i da je i to što piše u školi O. K. Deluje mi kao zanimljiv dečko.

Priča i kako je Luka dobio ime mnogo pre nego što se rodio. Oljina devojačka slava je Sveti Luka, a i slava njenog pokojnog muža je Sveti Luka. Nekako je bilo najprirodnije, o tome su se dogovorili još dok su se zabavljali, da se jednog dana baš tako zove njihov sin ako ga dobiju. U međuvremenu je ime Luka postalo toliko popularno da je Olji pokvarilo osećaj ekskluziviteta.

Pitam je i za nedavno gostovanje Arsena Dedića u beogradskom Domu sindikata. Da li je ljubavna poema "Vera Pavladoljska", koju je njen otac, naš veliki pesnik Matija Bećković, svojevremeno posvetio njenoj majci, a Arsen je tako fantastično pevao, razlog njenog odlaska na koncert?

- Arsen je deo mog najlepšeg detinjstva! - uzvikuje.

Ona i njena sestra bliznakinja Ljudmila su imale šest, sedam godina kad su se preselili u novogradnju na Konjarniku. Jednog dana se javio Arsen Dedić i rekao da će im doći u posetu. Olja i Ljudmila su izbezumljene od uzbuđenja obilazile ceo kraj i deci saopštavale kako im dolaze Arsen i Gabi. Tako je ispred ulaza u zgradu popularnog pevača sačekala gomila klinaca.

- I prvi koncert na kome smo zajedno bili mama, tata, Ljudmila i ja, bio je koncert Arsena Dedića, u istom tom Domu sindikata. Sedeli smo u prvom redu. Još mogu da osetim onaj miris dvorane i da se setim tog glasa.

Ovog puta, međutim, Arsen nije otpevao "Veru Pavladoljsku".

- A ja sam samo to čekala i mislila: "Sad će, sad će…" - priznaje Olja. - Bilo mi je čudno što je nije otpevao. Možda je i bolje što nije. Mislim da bismo se, sad kad mame nema, ćale, Ljudmila i ja teško od toga oporavili.

Koliko je Matijina čuvena poema bila popularna, njegove ćerke su saznale igrajući se u dvorištu. Često su im prilazili neke devojke i mladići s molbom: "Možete li da nam donesete knjigu "Vera Pavladoljska"?

- S druge strane, ta poema je u našoj kući bila predmet humora - otkriva Olja. - Mama je uvek tvrdila da to uopšte nije ona, da je pre reč o pesničkom bezobrazluku, da je on njoj samo marno ime, a ko zna ko je ta kojoj je on to napisao. Nažalost, da je to zaista ona, prvi put sam shvatila kad je mama umrla. Shvatila sam ko su to dvoje ljudi i kakva je to bila ljubav. Njih dvoje su stvarno morali da se nađu i da provedu četrdeset godina zajedno. To nije kič priča. To je beskrajno obožavanje dvoje ljudi što spolja uopšte ne mora da izgleda tako.

Nepodnošljiva devojčica

- Zaista sam bila nepodnošljiva. Ja sam, ne biste verovali, već u sedmom osnovne čupala obrve, šminkala se, raskopčavala košulje, nosila štikletine. Ustajala bih u sedam ujutru i "figarom" uvijala kosu. Često sam imala ranu na čelu od vrelog kolmajza koji bih u žurbi zalepila na kožu. Kad krenem iz kuće, sećam se, mama mi kaže: "Molim te, probaj da ne afektiraš mnogo." To me je užasno pogađalo.

Stalno je želela da bude u centru pažnje i to je radila na najpogrešniji način. Pritom je njena pet minuta starija sestra uvek bila normalna. Uvek u farmerkama i košulji. Olji nikako nije bilo jasno zašto se Ljudmila svima više dopada, i dečacima i devojčicama.

- Koliko god da sam se trudila, sve je išlo naopačke. Tih pet minuta je odlučilo da Ljudmila bude starija sestra što ona, priznajem, i jeste. Uvek je bila ozbiljnija i pribranija. Otkad je mama umrla, gledam je, ponaša se kao da je starija od svih nas. I od tate i od mene. Dok smo bile mlađe, mene su smatrali tatinom, a nju maminom ćerkom. Sad mi se često učini da sam ja u međuvremenu postala više mama, a Ljudmila tata.

Sa nepunih sedamnaest godina, posle trećeg razreda gimnazije, Olja je odlučila da upiše glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Matija je bio očajan jer je smatrao da gluma ne može da usreći njegovu ćerku. Seća se da joj je tada rekao: "Čovek provede ceo život u potrazi da otkrije ko je i nije dobro da neko sa sedamnaest godina odluči da bude neko drugi, da govori tuđe reči. Znači da odustaješ od tog kopanja."

Olja se seća i da je na prijemnom pisala sastav na temu zašto hoće da bude glumica. Nedavno joj je slučajno dopao do ruku.

- Tekst je potresan - kaže. - Glavna rečenica koja se ponavlja osamsto pedeset i tri puta je: "Ja hoću da me neko voli." Nigde nisam napisala da želim da budem slavna i popularna. Zašto je to bilo tako, ne znam. U porodici smo se svi neizmerno voleli, a ja sam se ponašala kao dete iz sirotišta.

Iako je poreklom Ruskinja, gospođa iz one divne ljubavne pesme, Vera Pavladoljska-Bećković, nikad ne bi otišla u zavičaj predaka da njena "starija" ćerka Ljudmila posle udaje nije živela neko vreme u Petrogradu. Gospođa Vera nije čak ni govorila ruski, mada ga je razumela.

- Ni ja ne govorim ruski i žao mi je zbog toga - veli Olja. - Mama je divno pevala. Ljudmila je nasledila njen talenat. Zato je i završila Muzičku akademiju.

A ona? Zašto je već sa dvadeset pet digla ruke od glume?

- Odbijala sam bilo kakve transformacije, a suština je u nedostatku talenta - kaže otvoreno. - Htela sam da budem glumica, a odbijala sam da savladam dikciju.

Uprkos tome, ona je ipak diplomirana glumica.

- Jesam - kaže smeškajući se. - Pogledajte ko je sve završio taj fakultet i ko se sve zove glumcem. Neki, nažalost, i igraju.

Pitam Olju i kad će pesnika i akademika Matiju Bećkovića pozvati da bude gost u njenoj emisiji?

- Zamišljala sam tu situaciju - otkriva. - Da kažem: "Dobro veče, večeras je u emisiji "Utisak nedelje" Matija Bećković." Mislim da bi Telekom te noći zaradio bar osam miliona evra jer bi krenulo takvo telefoniranje: "Je l' vidiš ti ovo? Šta oni misle? Hoće li nam se skinuti s vrata? Vidi, molim te, nju? Vidi njega…" Jednom kad bude mnogo dosadno, priuštiću to ljudima. Iskreno, volela bih da napravim razgovor sa Matijom Bećkovićem, ali ne u "Utisku nedelje". Mogla bi to da bude posebna emisija, serijal čak. Pričali bismo na hiljadu tema, od književnosti do politike. A krenuli bismo… od početka.